Trenutno je aktuelno zaključivanje ocena. Nije tako dramatično kao na kraju godine, ali ima i ovde nelagodnosti. Zaključio sam ocene u dva odeljenja i uglavnom imao poklapanja sa učeničkim razmišljanjima. Ali sam ipak naišao na jednu nedoumicu. Nastavnik se mora držati određenih pravila kod zaključivanja ocena. Uglavnom učenici ne znaju ta pravila (pa čak ni mnogi nastavnici) i tu može doći do nezadovoljstva. Jednom učeniku sam morao zaključiti ocenu iako znam da bi on trebao imati veću ocenu, ali brojke tako ne kažu. A drugom učeniku sam takođe dao nižu ocenu ali vodeći se nekim svojim sudom. Prvi učenik je imao dve četvorke i tu nema priče … lako je, dok je drugi imao samo jednu peticu koju je dobio na nekom grupnom radu. Nisam bio siguran u njegovo znanje, a morao je imati najmanje 2 ocene da bi mogao zaključiti, radio je nešto na računaru i dobio trojku. Po nekom mom sudu njegeovo znanje za ovo polugodište i jeste trojka i zaključio sam trojku.
Uopšteno gledajući nevolim usmeno ocenjivanje u kojoj nastavnik odluči koju ocenu treba da da. Nije zato što bežim od odgovornosti (bar ja nikad nisam imao problema sa tim) nego što nije ekzaktno. Na testu je sve kristalno i jasno. Učenik zna koliko koji zadatak nosi poena i koliko poena je za koju ocenu. I tu je sve čisto. Ovako nastavnik donese svoj sud na osnovu sigurnosti ili ne učenika i …. veća je šansa da pogreši.
Zdravo!
Ocenjivanje je uvek problem kod profesora koji nemaju jasno postavljene kriterije. Najveći problem je naravno pri usmenom ocenjivanju. Zato je potrebno izraditi kriterije i za tu vrstu ocenjivanja. Kriterije morate predstaviti na početku godine učenicima i morate se ih i vi držati pri ocenjivanju. To je moje iskustvo…
Lep pozdrav sa zapada!
Da tako bi trebalo. Ali usmenim ocenjivanjem i pored jasnih kriterijuma i ma koliko se držali tih kriteijuma, može se desiti greška. Ne kažem da je to nemoguće ali te teško. Učenik koji je dobar glumac i interpretator može za isto znanje dobiti veću ocenu od onog koji je povučen i tih. Zar na zapadu se ne svodi sve na testove?
Nikako! Usmena ocena ima veliku težu i pokaže pravo znanje učenika (dubinu i širinu znanja). “Glumci” su glavni na testovima. Mi moramo odigrati odlično ulogu da “glumci i Interpretatori” ne prođu audiciju. Zbog toga je i naš posao težak…posebno kod ocenjivanja povučenih i tihih. Svaki učenik je individua i prilagođavam svakemu posebno način ispitivanja (ne odstupam od postavljenih kriterijuma koje poznaju svi na početku godine).
Hmmm…. nemam takvo iskustvo. Dok sam ja išao u školu lakše mi je bilo da odgovaram usmeno, nekako sam misilo da će moje znanje doći do izražaja. Sada mislim obrnuto. Smatram da ako sastavim dobar test (što takođe nije lako) učeniku će biti lakše da odradi sve i da dobije dobru ocenu. Ne mora da ulazi u neke rasprave sa nastavnikom. Možda sam promenio mišljenje zato što sam sada nastavnik ko zna 🙂 a možda mi je tako i lakše. Ali mislim da je tako ispravnije.
A meni je baš važna ta “rasprava” sa učenikom da vidim kako je sposoban uporabiti znanje…naravno da i test ima svoju težu. Slažem se sa vama da je “muka” sastaviti dobar test. Naš sistem školstva nas je doveo do toga da svakog učenika obravnavamo posebno (unutrašnja diferencijacija, spoljašnja diferencijacija, nastava u nivojima…). Ali se je kod vas pokrenulo nešto u toj smeri? Nekada davno sam dala ta sistem…
Meni je mnogo lakse da ispitam ucenike usmeno nego pismeno. Tada tacno mogu ako su izmedju nekih ocena da postavim pitanje da se opredelim. I preko usmenog mogu direktno da vidim koliko ucenik zna ili ne zna.
Po mom mišljenju, i jedan i drugi način ocenjivanja imaju i dobre i loše strane. Isključivo usmeno ocenjivanje nas suočava sa gorkom činjenicom da naša deca ne umeju da govore, teško se izražavaju, što je, verovatno, posledica toga što ne čitaju knjige. Na testu su u stanju da pokažu znanje bez muke oko uobličavanja rečenice, ali su u stanju i da veoma vešto prepisuju.
Nekako najviše upotrebljavam kombinovanje ova dva metoda provere, sa težištem na usmeno ispitivanje.
Pa i ja sam bio pristalica usmenog ocenjivanja. Ali sam ukapirao da nema razloga za to. Tako dobijamo i situaciju da isti predmet kod dva različita nastavnika učenici različito nauče. To je od pamtiveka i da kažemo normalno. Ali ako te kolege zajedno sastave test ili testove (na nivou svog aktiva) i te testove daju svojim učenicima imaćemo smanjenu tu razliku u znanju. To je princip koji mi se sviđa. I tako bi možda trebalo standardizovati npr, po profilima.
A kod usmonog ocenjivanja će uvek biti subjektivnosti.
Ja licno vise volim testove, imam utisak da su objektiviniji jer su pitanja za sve ista. I ja sam ih, kao ucenica, volela vise nego usmeno ispitivanje.
Ali, opet, sa druge strane, mislim i da su testovi za neke ucenike tezi oblik ocenjivanja jer se mnogi ucenici bolje izrazavaju usmeno, a kod usmenog odgovaranja tu smo i mi da im pomognemo i podstaknemo ih. A, na testu su prepusteni sami sebi.
U sustini, mislim da je primena sto vise razlicitih nacina ocenjivanja resenje, pa ce se naci neka zlatna sredina.
Po meni usmeno ispitivanje je objektivnije iz razloga jer nastavnik može da utvrdi stvarno znanje učenika, da li je u pitanju čista reprodukcija, razumevanje, primena…postoji direktan kontakt nastavnik – učenik, nema prepisivanja kao kod testova, ali je neekonomično sa stanovišta vremena, truda i pažnje nastavnika i naravno ostali učenici se dosađuju dok drugi učenik odgovara. Nastavnik učenika koji pogreši može lako uputiti na pravi put i dovesti do tačnog odgovora.
Testovi su korisni jer za jedan čas može veoma brzo da se oceni ceo razred, ali poznajući današnju decu, skoro sva su naoružana puškicama. Postoje i sajtovi sa umanjenim puškicama, a i učenici ih sami naprave tako što otucaju tekst u Wordu u više stubaca, veličina slova 8. Kada završim predavanje, i kada se deca pakuju za sledeći čas, kada imaju test, često vidim puškice i obično im kažem:“Vama se deco ne isplati da pravite puškice, bolje je dok vam profesor diktira da odmah direktno pišete na puškice, da ne gubite vreme na njihovu izradu.“ Naravno sve je do profesora, neki paze da deca ne prepišu, a neki i namerno dozvoljavaju prepisivanje. To znamo i mi, bili smo nekada đaci i znamo kako su radili naši profesori.
Ja lično preferiram usmeno ispitivanje, jer ne želim da me neko laže. Ako dobije lošiju ocenu, uvek je može popraviti. Učenici znaju moj kriterijum ocenjivanja i po pravilu nikad ne upišem ocenu dok se učenik ne složi. A složi se veoma lako, ako zna sve ja dam 5, ako ne zna, ja mu kažem, ovo ti je na primer, trenutno između 3 i 4, idemo dalje, ako budeš znao imaćeš 4, u suprotnom 3. Deci stvari budu jasne i problema nema. Osnovno prepoznavanje gradiva uz pomoć profesora je 2. Deca danas najviše cene objektivnost i doslednost. Ne vole da budu izlagana, a ko to voli, ne volimo ni mi.
Ne volim ocenjivanje učenika na nivou grupe iz razloga što se lošiji kriju iza vođa i tu objektivnosti nema. Pratim rad u grupi i kažem da njihova aktivnost ili neaktivnost dolazi do izražaja kada su ocene između i kada ih izvodim na polugodištu ili kraju godine.
Ne bi bilo loše, na nivou aktiva uraditi kriterijume ocenjivanja, ali to bi uspelo samo ako bi svi profesori identično radili. Obično se kaže, deca kod NN imaju sve dvojke, a kod MM četvorke i petice, a NIKADA se ne postavi pitanje zašto je tako, odnosno kako kolege NN i MM zapravo rade. Izlažu materijiu na različite načine, u različitoj meri, različito se trude…zato su i rezultati takvi.
Znači, dajem glas usmenoj, individualnoj proveri!!!
P.S. Ograđujem se od predmeta gde je zakonom predviđena pismena provera.
P.S.S. Pismena provera je predviđena samo za neke predmete nastavnim planom i programom (računovodstvo, statistika, matematika, srpski jezik…), ali je profesorima lakše dati test! Što se mučiti i pitati decu nekoliko časova, kad za jedan čas moguće je ispitati celo odeljenje. Što znači da za predmete gde je predviđeno usmeno ispitivanje, testove ne treba primenjivati.
Hvala na iscrpnom odgovoru Nenade.
Mada ne slažem se kod jednog … zašto misliš da je nemoguće napraviti kriterijume na nivou aktiva ili čak svih profila. Nebitno je što nastavnici rade različito, na kraju učenici moraju savladati ishode propisane kurikulumom. Neka svaki nastavnik radi na svoj način, pa neka svoj način rada proveri na testu koji je jednak za sve.
Mislio sam da je nemoguće napraviti kriterijume za ocenjivanje na nivou aktiva, jer nisam predviđao proveru na kraju testom. Verovatno i starije kolege ne bi pristale da menjaju ustaljenje načine rada, rekli bi:“Ko si ti da me menjaš u 30 god rada.“
Takođe mislim da bi i kod testova bilo štelovanja (prepisivanja)! Jedino ako na testovima ne bi bilo prepisiavanja ili pomoći od strane profesora na samom testu, to bi dalo odlične efekte.
Ima tu puno otvorenih pitanja, ali tu su sastanci na kojima bi se moglo puno raditi i doprineti poboljšanju nastave, a ujedno i učenja!