Znao sam da će me film „polomiti“. Nisam hteo da ga gledam, bukvalno me je bio strah. U poslednje vreme i filmovi i muzika i web me „spuštaju“ do granica ćutanja. A to za nastavnika nije dobro. Pokušavam da smislim hiljadu i jedan projekat i počinjem da ih radim ali teško mi ide. Očekujem da će me ovaj film povući na dole i držati tamo još nekoliko dana.
Neću vam pisati ništa o filmu. Nisam filmski kritičar i uopšte se ne razumem u to. Nailazio sam na slične filmove i gledao ih, neke sam sigurno i propustio jer me nisu zanimali. Ne znam ni da li bi ovaj film došao do mene da se ista ova radnja odvija u Segedinu ili Varni, ali znam da sigurno ne bi delovao na mene ovako. Totalno sam subjektivan po pitanju ovog filma. Kad god gledam neki film, pomislim ma to je daleko … ko zna šta je sve reditelju palo na pamet u kafani ili muzeju. Ali, ovo je situacija iz moje klupe. Iz moje školske klupe i raspusta davne 1994. i iz moje školske klupe od pre nekoliko godina i iz moje klupe danas. To je to … moj život … moj Bor.
Pokušaću da iz ugla nastavnika predstavim ovaj film i da napišem zašto ću da ćutim narednih nekoliko dana. Znam da nisam sociolog i da bi oni od ovoga mogli napraviti odličan rad, ali predstaviću svoje viđenje i iskustvo. Radim u školi već nekoliko godina, (neću reći da sam nastavnik, jer za nastavnika treba mnogo više od dnevnika u rukama i licence na papiru) i za to vreme puno sam analizirao kako i zašto učenici uče ili ne uče? Zašto u stvari idu u školu i koliko se moj trud isplati? U početku sam predavao slabijim odeljenjima kao i svaki početnik, a evo već nekoliko godina imam samo dobra, ogledna odeljenja. Svoje učenike mogao bih podeliti u tri kategorije. Mogao bih i u mnogo više, ali ove tri su mi bitne da bih napravio vezu sa filmom Tilva Roš i sa trenuntnim stanjem u prosveti.
Prva kategorija su učenici koji vredno i marljivo rade. Koji imaju tu naviku od malena, uklapaju se u standarde dobrih učenika, ispunjavaju želje i očekivanja roditelja i kući donose dobre ocene. Vladanje im je super, nemaju problema sa nastavnicima, nisu opterećeni nekim šablonima oblačenja, ponašanja …. jednom rečiju fina deca. Od njih se uglavnom očekuje da nastave školovanje, da završe fakultet, eventualno upišu nešto dalje. Nađu neki fin i dobar posao, ožene se i udaju i tako dalje. Sve lepo i sve po redu.
Druga kategorija su učenici koji nisu preterano vredni i marljivi. Uglavnom su dobri učenici, odlični ili vrlo dobri. Uče oni, ne baš redovno, ali sa razumevanjem. Slušaju na času i dosta su kreativni. Imaju jako izražen društveni život, često robuju nekim šablonima, ali uglanom su drugačiji od svojih vršnjaka. Bolje im idu predmeti koji imaju nekih veština a lošije oni koji treba da se uče „bubanjem“. Roditelji od njih očekuju da završe školu i evntualno upišu fakultet. To su liberalni roditelji kojima je bitno da im deca ne budu problematična i loši učenici. Ali dešava se … među njima ima o onih baš loših ali retko. Većina ne upiše fakultet ali ne zato što ne može nego zato što ih ne iteresuje mnogo
I treća kategorija su oni „zombiji“. To su učenici među kojima ima i dobrih i loših. Nema nekog pravila. Oni apsolutno robuju stereotipima drušva. Nemaju izraženo svoje mišljenje, nije ih mnogo briga za školu i svoje obrazovanje. Smatraju da nisu zavisni od FB (ali su stalno online) i reality show-ova, ali PINK im je stalno uključen. U školi pokušavaju da se provuku na sve načine, uglavnim nemaju predstavu šta im profesori pričaju i čekaju da im roditelji pomognu u životu. Roditelje nije mnogo briga šta im deca rade, samo da se ne drogiraju … ovim zvaničnim drogama, a FB i PINK … to nema veze. Nadaju se da će im deca ići na fakultete, što se u većini slučajeva dogodi ali ne završe ih, samo im potroše tri-četiri kredita i ništa.
Ako sagledamo kvantitativno, ovih „trećih“ ima najviše. Apsolutno najviše. Zatim slede ovi „prvi“ pa onda „drugi“. Čija je to greška. Ne znam čija je sve greška, ali znam da ja imam udela u tome. Itekako. Definitovno sam kriv zato što se ne uplićem u politiku i ne pokušavam da kreiram okruženje za te mlade ljude, kriv sam jer ne mogu da se svađam i borim sa dinosaurusima iz Ministarstva prosvete oko principa obrazovanja, kriv sam jer štrajkujem jer mi je mala plata a ne štrajkujem jer nam opština ne prebacuje sredstva za krede, papire, tonere, usavršavanja ….
Imamo dva puta. Da jednostavno dignemo ruke i čekamo 6. i 21. u mesecu, i da napravimo još hiljade malih Toda ili da nađemo način da se izborimo sa ništavilom oko nas i budućim generacijama prenesemo prave vrednosti.
Ja živim na mom crvenom brdu, i ono mi se mnogo sviđa. Bio sam na drugim brdima i posećujem ih skoro svake nedelje, ali se uvek vratim. Ja želim komšije na mom crvenom brdu … nadam se da neće svi otići bez povratka …
„Бити спреман – то је све“, рече Хамлет…
ЗНАЧИ, МОРАМО ДА НАЂЕМО НАЧИН…ДА СЕ ИЗБОРИМО СА ПРОБЛЕМИМА И ФАВОРИЗИЈЕМО ПРАВЕ ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА…
МНОГИ СУ ПРОБАЛИ ОВАЈ ПРВИ ПУТ…И ТАКО ЈЕ НАСТАЛО НИШТАВИЛО…
ПРЕОСТАО ЈЕ ЈОШ ОВАЈ ДРУГИ ПУТ…ЈЕР ИЗБОРА НЕМАМО…НИТИ ОПРАВДАЊА ПРЕД БУДУЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА…
ПИТАЋЕ НАС ШТА СМО ЗА ЊИХ УЧИНИЛИ…И ТО ВРЛО БРЗО…
ПА НЕКА СВАКО ОД НАС ПРОБА ДА СМИСЛИ ПАМЕТАН ОДГОВОР ИЛИ ОПРАВДАЊЕ…АКО УМЕ…
КО МИСЛИ ДА ЋЕ СЕ ИЗВУЋИ ИЛИ ДА ЋЕ ИЗБЕЋИ ОВО ПИТАЊЕ…
У ВЕЛИКОЈ ЈЕ ЗАБЛУДИ…
СРЕЋНА СЛАВА СВИМ КОЛЕГАМА ПРОСВЕТНИМ РАДНИЦИМА !!!
Odličan tekst! Natera te da se dooobro zamisliš i razmisliš o svemu – o društvu u kome živiš, o svojim postupcima, o tome kako i na koji način (možda) možeš da pomogneš da sve krene na bolje…
Palo mi napamet šta je TVOJE crveno brdo.
Znaci, magnezijum radi…lepo…
КАДА НЕПРАВДА ПОСТАНЕ ЗАКОН, ОТПОР ЈЕ НАША ДУЖНОСТ !!!
Ништа професори у школама ту не могу да ураде – мислим, у школи. Зато што се деца формирају до пете године. После је могуће утицати само на ситнице или баш нечим екстремним, што се не дешава у школи (са изузетком наставничког насиља).
Гледам неку, мени блиску децу, како их од малена родитељи праве у ону трећу категорију коју си навео и када та деца дођу у школу (7 година), већ је касно. Тако да професори ту не могу много да ураде. Оно што могу, то је да, ван школе, развијају културу свог окружења, како би се културни ниво читавог друштва подигао, а самим тим и напустили културни обрасци који укључују FB и Пинк.
Ja ću ipak gledati da odem, što pre.
U potpunosti se slažem sa koelgom Zoranom da je učenika iz treće grupe najviše. I oni i njihovi roditelji su najglasniji u osudi prosvetnih radnika zbog štrajka. Obrazovna struktora u ovom zemlji ne ide na bolje, već se urušava. Ako imate jednog do dva učenika u odeljenju u osnovnoj školi koji će jednog dana završiti fakultet, to je uspeh.
Pre svega, hocu da kazem da u zivotu nisam ostavi nigde nijedan komentar, sto se tice bilo koje teme, da li ona bila vezana za film ili nesto drugo. Svako ima svoje misljenje i ukus i ja to cenim i postujem.
Ne zelim cak ni da komentarisem ni to kakav ste profesor bili niti meni, niti mojim drugarima iz drugih odeljenja, jer opet imam svoje misljenje i necu ga siriti putem interneta ni na koj’ nacin, jer pak nisam deo tog „treceg staleza“ u koji nas svrstavate. Nisam deo ni „prvog“, ni „drugog“, koliko god jos da ih imate. Ne delim ljude na ove ili one, svako je licnost sama za sebe i ne postoje dve iste osobe na ovom svetu, pa tako nikada necu ni gledati na ljude, jer je to plitko.
Imam jednu veliku primedbu, a to je „Da jednostavno dignemo ruke i čekamo 6. i 21. u mesecu, i da napravimo još hiljade malih Toda ili da nađemo način da se izborimo sa ništavilom oko nas i budućim generacijama prenesemo prave vrednosti.“.
Niste u pravu i cak me je jako pogodila vasa izjava. Taj Toda o kome vi pricate je moj jako dobar drug i isao je u istu skolu kao i ja. Ceo svoj zivot se borio danesto sam izgradi, da sam!
I ne znate sta mu se sve u zivotu desavalo, kao sto ni mi ne znamo sta se desavalo u vasem i zato ne sudimo o vama. Nemam sada misljenje, da ako ste vi bili los profesor da su svi profesori losi. Naprotiv, kao sto sam i malopre rekao, svako se ceni po onome sto jeste, a ne po onome sto drugi misle o njemu. I ne bi se cak toliko uvredio da ne znate da je to „crveno brdo“ o nama i nasem „nistavilu“.
Mozda jesmo kako vi kazete „nistavilo“ ali uvek cemo imati oko sebe ljude koji ce nas voleti zbog onoga sto jesmo, kakvo god obrazovanje nase bilo.
Ponosim se sto sam „zombi“!
Nekoliko puta sam pročitao ovaj komentar da vidim o čemu se radi i jedino što sam primetio je da sam negde nekog uvredio. Nije mi to bila namera, ali sve što stoji u tekstu je tako. Nije dobro deliti ljude ali podela postoje. Definitivno i ma koliko mi cenili svaku ličnost ona ima svoj karakter i još neke ličnosti slične sebi, pa samim tim i spada u neku grupu.
I ako ti i ja to ne želimo danas je to tako. Svako je ličnost za sebe ali većina robuje nekim stereotipima o kojima sam ja pisao. Kao što se i tebi to ne sviđa … ne sviđa se ni meni, ali je tako.
Kada sam napisao „hiljade malih Toda“ pretpostavljam da znaš da su to mogli da budu i Pere i Mike i bilo koje ime koje je dodeljeno ulozi „Tode“. Opet nisam video negativnu konotaciju ka liku iz filma već sam upravo rekao što i ti. Da mi ne pomažemo tim malim ljudima već da ih puštamo da se bore sami. Da, sami.
Ovaj tekst sam napisao da bi kritizirao obrazovni sistem a ne likove u filmu. Svako sebe može a i ne mora svrstati u neku kategoriju … ali mislim da si promašio poentu. Kroz to crveno brdo i to ništavilo prolazili smo i mi malo stariji a i danas prolaze neki drugi malo mlađi … i ono nema veze sa ljubavlju i prijateljstvom koja se javlja oko crvenog brda a obrazovanje pogotovu nema veze sa tim. Apsolutno nikakve.
Nisam gledala film, ali to nije ni bitno, jer je u ovom tekstu najmanje rec o filmu, a mnogo vise o drustvu, sistemu vrednosti, prosveti, letargiji, (ne)svesti…
„Definitovno sam kriv zato što se ne uplićem u politiku i ne pokušavam da kreiram okruženje za te mlade ljude, kriv sam jer ne mogu da se svađam i borim sa dinosaurusima iz Ministarstva prosvete oko principa obrazovanja, kriv sam jer štrajkujem jer mi je mala plata a ne štrajkujem jer nam opština ne prebacuje sredstva za krede, papire, tonere, usavršavanja ….“ – upravo tako!
Bravo!
Evo, štrajk je prošao, ja idalje bijemneke svoje profesionalne bitke i neću prestati. Ne, neću se nikada baviti politikom, ali ću u svakom trenutku govoriti ono što je nepravedno i naopako.
Sigurno da i ja imam učenika koje sam nečim uvredila (nenamerno), ali volim da mislim da je onih drugih više. Moje dete je iz one druge grupe. Ja sam iz one prve. Tako smo se rodile, i ona i ja.
Ne znam… čini mi se da „zombija“ ima sve manje u novijim generacijama. I dalje ne znaju da cene svoje znanje, već stvari gledaju materijalno, kroz ocenu, ali mi se čini da ima nade.
Kada budem pomislila da nema nade, otići ću negde. Dotle, borim se koliko mogu!