Ovaj tekst mi je u draftu već neko vreme. Od kada je, zahvaljujući seminaru BTF u nastavi, napravljen ozbiljan korak nastavnika ka blogosferi, u planu mi je ovaj tekst. Prvenstveno zbog toga što se na seminaru uče tehnike u vezi blogovanja i primene bloga u nastavi, ali nema jasnih i preciznih uputstava kako se ponašati sa svojim blogom. O tome kako se bloguje ima baš puno tekstova, mnogo veći stručnjaci od mene su to lepo opisali i treba se držati tih pravila. Ovde ću se malo više osvrnuti na blogove nastavnika, zašto su oni bitni i šta sve možemo da radimo da budemo bolji, ali i kako da ne grešimo.
Pošto pratim veliki broj blogova koje pišu nastavnici, prvenstveno kroz agregator nastavničkih blogova (edublogodak.com), ali i preko društvenih mreža, mogu da klasifikujem blogove nastavnika u nekoliko kategorija:
- stručni blogovi, sa sadržajem određenih predmeta,
- informativni blogovi iz konkretne struke nastavnika,
- razmišljanja nastavnika na razne prosvetarske teme,
- opšti informativni blogovi o stanju u prosveti,
- tzv. “kopi/pejst” blogovi.
Postoje nastavnici koji i ne pišu o nastavi, već vode svoje blogove druge tematike (elektronski dnevnici, hobiji, turizam, poljoprivreda …), ali o njima nećemo sada pričati.
Naravno da se mogu napraviti još neke kategorije, ali ovo je ono što najčešće srećemo. Veoma je važno da se čuje reč nastavnika iz bilo koje od ovih kategorija, jer nas nema puno u medijima. Blog predstavlja reč autora, u ovom slučaju nastavnika, koja je mnogo jača od komentara na društvenim mrežama. Kroz blog post želimo jasno da iskažemo neki naš stav ili da objavimo neki stručan tekst sa sadržajem predmeta koji predajemo, da predstavimo neku metodu za rad u učionici … želimo da obogatimo ovu novu Aleksandrijsku biblioteku savremenog doba zvanu Internet. Blog nam daje mogućnost da utičemo na sliku o nastavnicima i da sliku o sebi predstavimo širem auditorijumu od onoga u našim učionicama i školama.
Nastavnici imaju različite motive za pisanje bloga. Neko to radi da bi svojim učenicima približio nastavu, da im da dodatne sadržaje stalno dostupne u multimedijalnoj ili interaktivnoj formi, lakšoj za učenje. Drugi žele da sa svojim kolegama podele informacije ili savete o načinu rada u učionici. Treći žele da podele svoja mišljenja o problemima na koje nailaze u školi, u pravnim aktima ili celom sistemu obrazovanja. Četvrti žele da što više ljudi čuje za njih, da budu popularni, da povećaju posećenost svog bloga. Peti žele da im blog bude način dodatne zarade … itd. Nije bitan razlog, ali je bitno sledeće: da bismo došli do željenog cilja, moramo da vodimo računa o nekim veoma važnim stvarima. Ne bih mnogo da pričam o tome šta je potrebno da bi nam blog bio dobar, ali jasno je da vizuelno treba da bude pregledan i da odaje utisak profesionalnosti. Da bi blog post bio dobar, neophodno je da znamo ono o čemu pišemo, da smo koliko-toliko eksperti u tom domenu, da istražimo temu o kojoj pišemo, da vodimo računa o pravopisu i gramatici (a to je meni najteže 🙂 ) … Više ću se osvrnuti na greške koje pravimo prilikom pisanja bloga, jer ako njih uspemo da smanjimo, blogovi će biti bolji.
Ne treba pisati blog zato što je to IN.
Prvo i najvažnije je da blogove treba čitati. Pretpostavljam da čitate blogove i često pročitate neka lepa razmišljanja nastavnika, pa želite i vi da se uključite. To je sasvim OK, ali veoma je bitno da pišete svoje (autorske) tekstove o temi koju razumete. Nema veze što je sada možda aktuelna priča o bezbednosti učenika na internetu – ako niste u tome vešti i ako ne razumete, nemojte se brukati. Kliknuće neko na naslov jer je popularan, ali će videti “prazne” tekstove.
Koristite naša slova
Iako ovo deluje dosta smešno kao savet, ovo pišem jer veliki broj nastavnika i dalje ne vodi računa kada kuca, pa kuca tzv. “ćelavicom” i na društvenim mrežama, ali i na blogovima. Nije bitno da li kucate latinicom ili ćirilicom, blog možete voditi na pismu koje vam se sviđa (iako će se sada sigurno naći oni “ćirilica rulz” fanovi, odmah ih molim da preskoče ovaj tekst), ali je bitno da kucate naša slova, jer to mnogo govori o vama. Nemojte se nikako vaditi na to da vam tastatura nema naša slova, jer je to još gore. Ako imate svoj, blog onda morate da znate i osnove korišćenja računara.
Reblogovanje?!?!
Ovaj termin sam prvi put čuo negde nakon prve godine seminara. Kraćom analizom došao sam i do zaključka kako je nastao: Nastavnici na seminaru imali su zadatak da napišu neki blog post. Kako je uvek lakše nešto prekopirati sa nekih drugih blogova ili možda vikipedije, učesnici seminara su to i radili. Tako su jedni od drugih videli da se to može i mnogi su pomislili da je to normalan način blogovanja 🙂 Ovo nema potrebe da radite. Primetio sam ovakvu pojavu na blogovima koji imaju i svoje (autorske) tekstove, ali često objave i deo nekog drugog teksta, pa postave link do tog teksta. Generalno, ovo možda ima smisla ako neko prati isključivo vaš blog, pa vi želite da neki lepi tekst ili informaciju podelite sa takvim pratiocima. To danas znači da te osobe nemaju naloge na društvenim mrežama i da dobijaju informacije samo preko blogova … što nije nemoguće, ali je takvih osoba verovatno malo.
Jurnjava za lajkovanjem ili za brojem poseta. Ili, gore pomenuti, “kopi/pejst” blogovi
Ovu pojavu i ne mogu da nazovem blogom, jer ja blog doživljavam kao autorsko delo, neki tekst koji predstavlja mišljenje ili analizu tog autora, a pošto ovo nije autorsko delo, onda ne može biti ni blog. Nazvaću ove sajtove jednostavno … sajtovi. Dugo sam pokušavao da pronađem razlog za čisto kopi/pejstovanje tekstova i došao sam samo do jednog zaključka: Cilj je isključivo povećanje broja poseta tog sajta. Ako želim da distribuiram vesti iz sistema obrazovanja, bilo kakve, onda neću da pravim svoj sajt na kome ću postavljati kopirane tekstove sa drugih sajtova, pa da to onda delim na društvenim mrežama, već ću direktno da podelim linkove ka tim izvornim tekstovima na društvenim mrežama. Cilj je isti – ljudi na društvenim mrežama dobijaju informaciju koju želim da im prenesem. Još bolje, napraviću neku fb stranicu na kojoj ću da postavljam te vesti, odnosno, linkove do izvornih autorskih tekstova i oni koji žele, lajkovaće i pratiće tu stranicu, neću da ih smaram u raznim grupama. Ako je moj cilj plemenit.
Nije ništa strašno i ako preuzimate tuđe tekstove i postavljate ih na svoj sajt, ali samo ako navodite izvore. Ali ne tako da navedete izvor samo imenom, tipa, Politika, bez linka, već tekst mora da bude linkovan tako da vodi direktno do izvornog teksta. Zašto je ovo bitno? Pa, ako ja želim da ostavim komentar na taj tekst, neću da ga ostavim na sajtu plagijatora, jer taj “autor” neće umeti da mi odgovori na ono što želim da pitam iz teksta, već hoću da pitam pravog autora teksta, a za to mi treba link do originalnog teksta. Želim da diskutujem sa autorom, jer to je i cilj blogovanja. Ovakvo linkovanje je, zapravo, i pravilo koje važi za preuzimanje bilo kakvog materijala sa interneta – da se navode izvori prema Creative Commons licenci.
Još jedna važna stvar kod ovih sajtova koji kopiraju tekstove su izmene u tekstu. Promenom bilo kakvog dela teksta, čak i slike, jasno se narušava orginalnost teksta. Možda se autor potrudio da pronađe i postavi baš tu sliku ili je pravio sliku posebno za taj tekst, tako da se promenom slike može promeniti i suština teksta. Da ne pričam o preslovljavanju. Često se blogovi pišu na latinici, a npr. sajt na koji se postavljaju kopirani tekstovi je na ćirilici. Vlasnik sajta tada iskoristi neki program za preslovaljavanje koji to uradi loše, npr. umesto VIII razred, on napiše ВИИИ разред ili dj preslovi u дј, umesto u ђ, što je dokaz da vlasnik sajta nije ni pročitao tekst koji je prekopirao.
Deljenje na društvenim mrežama
Ovo već spada u neke domene marketing menadžera, pa tu neću mnogo da se petljam, ali veoma je važno da nekako obezbedite posetu i čitanost vašem blogu. Nekada smo (a pretpostavljam da i sada ima onih koji tako rade) blogove i nove tekstove pratili putem RSS čitača, pa kada se objavi novi blog post, mi dobijemo informaciju. To je najbolji način da pratite nove tekstove, ali danas se to uglavnom prati preko društvenih mreža. One su odličan alat pomoću kog vaši čitaoci mogu videti da ste objavili novi tekst. Dovoljno je da postavite tekst na svom profilu ili eventualno u nekoj grupi koja se bavi sličnom tematikom o kojoj pišete u tekstu. Naravno, podrazumeve se da ste pre toga pitali administratora grupe da li ima nešto protiv, možda neko ne želi da se u grupi objavljuju tekstovi sa blogova (mada pretpostavljam da ovo neće biti problem). Nije baš poželjno da zatrpavate fejsbuk linkovima do objave na svim grupama u kojima su nastavnici, jer su i nastavnici uglavnom članovi više grupa. Dobar tekst će se sam razviti, podeliće ga neko drugi, a i to vam je dokaz da tekst vredi i da nastavnici žele da ga podele sa drugima.
Ovo su neki od predloga kako da se na internet nebu nađe što više kvalitetnijih blogova namenjenih obrazovanju. Važno je da to budu tekstovi koji će pomoći i nama i našim učenicima. Jeste da će uvek postojati i oni popularni tekstovi o obrazovanju slični onima u Kuriru ili Informeru, ali ako sa druge strane što više pišemo kvalitetne i korisne tekstove za prosvetu, omogućićemo učenicima i nastavnicima da što lakše dođu do onog što im je potrebno. Ono što je posebno važno je da čitamo blogove, tako se međusobno bolje upoznajemo, da detaljnije sagledavamo problematiku i da ne prelazimo preko naslova i tekstova samo površno kao što radimo na društvenim mrežama. Za mene su kvalitetni blog postovi isto što i naučni radovi u časopisima i mislim da bi naše MPNTR moglo da smisli kako da vrednuje ovaj rad nastavnika. Ako pišete blogove i želite da vam tekstovi budu čitani, onda i vi morate da čitate druge blogove. Slobodno se uključite u komentare na blogovima, razvijte diskusiju, jer cilj autora teksta i jeste da se što više ljudi uključi i da misli i komentariše o toj temi. Kažite autoru šta mislite o tekstu, dajte mu sugestiju slobodno, blogeri su OK ljudi, neće vam zameriti 🙂
E, neka si im rekao za reblogovanje, baš! Najiritantnije mi je što ponekad ne mogu ni da pronađem originalni tekst, od gomile prepisivača i šerovanja na najneverovatnijim mestima.
Nego, moram da priznam da sam po naslovu očekivala mnogo više od ovog teksta. Ne znam tačno kakve, ali neke realne savete za one blogove koji su po ovome dobri, a mogli bi da budu bolji.
Možda je to zato što sam navikla da ovde učim, a sa ovim tekstom mogu samo da se složim, pa čak i u neku ruku osetim pohvaljeno. Dakle, hvala! 🙂
Želela bih da dodam još jedan razlog zbog kojeg nastavnici (bar ovde u Kanadi) bloguju. To je komunikacija sa roditeljima. Naime, ustaljena je praksa da nastavnici jednom mesečno obaveste roditelje na čemu deca trenutno rade iz svakog predmeta. Neki to čine tako što pošalju emejl, neki pošalju po deci papir, a većina objavljuje informacije na blogu. Evo primera: http://dunfordsden.weebly.com/
Ja nisam nastavnik, ali kao roditelj pratim blogove nastavnika svoje dece, a i nastavnika koji predlažu interesantne ideje vezane za obrazovanje jer mi je veoma stalo da svojoj deci pomognem što bolje mogu. Evo interesantog bloga gde jedan nastavnik predlaže drugačiji pristup nastavi matematike: http://blog.mrmeyer.com/. Pozdrav!
@jelena ovaj tekst je da ukažem na neke probleme oko pisanja blogova. A dobra je ideja da napišem i neki tekst sa karakteristikama dobrih nastavničkih blogova.
@Vesna … to je odličan način korišćenja bloga. Faktički nastavnici bukvalno prave svoje virtuelne učionice pomoću kojih učenici i roditelji prate nastavi u svoju decu. Super.
Iz mog iskustva bloga u nastavi mogu reći samo da sam svojim učenicima i sebi olakšala život. Od 2009.godine sve sadržaje koje predajem (teoriju, vežbe, domaći, primere, dodatne zadatke i si) stavljam na svoj blog i to fercera, evo već toliko godina, savršeno.