Da li Milan zaslužuje posao u sistemu obrazovanja?


Mnogi nastavnici početnici, a među njima i naš kolega Milan Petrović, koji je svojim pismom ministru prosvete uzburkao javnost, zaslužuju mnogo više od ovog našeg obrazovnog sistema. A da li ovaj obrazovni sistem zaslužuje Milana Petrovića, e to je već pitanje za diskusiju. 

Milana poznajem lično, ali poznajem još hiljadu nastavnika koji su u istoj situaciji kao i Milan. To je nekoliko generacija u jednoj dekadi koje je naš obrazovni (čitaj socijalni sistem) žrtvovao zarad socijalne priče, odnosno mira u kući. Neću da zalazim u pravne regulative zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i šta je sve to izazvalo u našem obrazovnom sistemu, dobro smo upoznati sa tim. Sindikati pokušavaju to da pojasne i da predstave na neki način, ali i sami učestvuju u tom procesu socijalne, a ne profesionalne selekcije kadrova.  

Ovde je pitanje da li svi ovi mladi, upešni, proaktivni ljudi zaslužuju ovaj obrazovni sistem? 

Više puta sam pričao sa Milanom i kolegama koji su u istoj situaciji kao on po ovom pitanju. Tačno je da se svima nama sruši san o tome šta smo studirali i za šta smo se školovali kada se pojavimo na tržištu rada. Uglavnom se pojavimo kao zamena, pa često i zamena zameni u školi, pa se nadamo da će koleginica otići na bolovanje za treće dete, pa pratimo u kom se sve selu pojavljuje manjak nastavnika, … Realnost je mnogo drugačija od naših snova. To ne znači da ne treba da se borimo, kao Milan i njegove kolege, ali stvar moramo sagledati i iz drugog ugla. Ovo nije priča samo za generaciju iz ove dekade zabrane zapošljavanja, ovo je priča mnogo starija, a evo i kratke analize motivacije nastavnika u zavisnosti od njihovih priča. 

Ovde su predstavljene samo tri grupe nastavnika, međutim postoji još različitih slučajeva. Ne treba generalizovati stvari, ali u pravcu motivacije ovo su najčešći slučajevi danas. 

  • Najviše je slučajeva predstavljeno plavom linijom – to je standardna priča nastavnika entuzijasta koji znaju šta su studirali, želeli su da budu nastavnici, dobili su taj posao i uživali u svom radu. Tokom vremena su uvideli kako sistem funkcioniše, da postoji jedan dokument koji se zove Kolektivni ugovor koji njima mladima, entuzijastima, vrednicama, lomi grane i drži ih u neizvesnosti da li će sledeće godine škola upisati dovoljno đaka. Bore se tako i žive sa stresom nekih 10-15 godina dok ne dođe neko mlađi i onda se malo opuste. Ali, u većini slučajeva su već istrošeni, skresanih krila i razočarani u sistem. 

 

  • Ovi crveni su ova poslednja dekada i mnogi koji predaju „retke“ predmete, pa jure iz škole u školu i iz grada u grad – ovo je slučaj naših junaka sa početka priče. Oni kao i ostali kreću sa velikim entuzijazmom, ali nemaju nikakvu šansu za uspeh. Jasno vide kako kolege koje su često i manje kompetentne od njih (često iz ove plave linije) dobijaju njihova mesta, jer su se igrom slučaja zaposlili za stalno (ma šta to znači). Već nakon nekoliko godina njihova motivacija se lomi i ako imaju sreće da dočekaju 10 godina u poslu, izgube svaku nadu da će ostati tu da rade. Gledaju kako da prežive, nadaju se nekom drugom poslu van prosvete, a motivacija je potpuno pala.

 

  • Ali, da ne bude da u prosveti nema motivisanih nastavnika, tu je ova zelena linija. To su pokretači promena.To su nastavnici koji su imali sreće da ne budu kao ovi u crvenoj liniji, ali za razliku od plavih imaju često dodatne injekcije motivacije i održavaju je konstantno. Ovi naleti motivacije su unutrašnji ili spoljašnji faktori koji ih pokreću. To su lična zalaganja i trud da napreduju i rade. Kada sami napreduju vide i uspeh kod svojih učenika i to ih dodatno motiviše. Sarađuju sa kolegama i dobijaju priznanja od zajednice, koja im više znače nego od sistema. Takođe, učestvuju u projektima i na taj način utiču na bolje obrazovno okruženje oko sebe, uspevaju da „naplate“ svoju ekspertizu kroz dodatne aktivnosti i sve to primenjuju u svom radu iz koga crpe eneriju. Ali, kao što vidite, ovi zeleni su na stalnoj klackalici, jer i oni vide i osećaju šta je oko njih, često su u kolektivima neshvaćeni, sputavani i za njihov napredak nema razumevanja. 

Ako sve ovo znamo, da se vratimo našem pitanju: Da li obrazovni sistem zaslužuje Milana Petrovića?

Ovakav obrazovni sistem ga ne zaslužuje. Zaslužuju ga deca, učenici koji moraju da imaju ovakve nastavnike, koji su drugačiji, proaktivniji, alternativnije pristupaju procesu učenja, a prevashodno procesu razmišljanja. Toj deci je potreban Milan i njegove kolege. A sistem koji se sastoji od ministarstva i ministra, školskih uprava, direktora, sindikalaca … ne zaslužuje ove mlade ljude. 

Milan je uputio pismo ministru, ali realno, ministar ovde ne može ništa. Ministar ne može da poništi odluku i postavi Milana na mesto nastavnika. I da to može, sumnjam da je to namera Milana, on to ne traži niti bi pristao na to. Za ovakvo stanje su krivi operativci na terenu, oni koji su našli razlog da zaobiđu kvalitetne nastavnike i prime one koji imaju jaču vezu ili neki drugi argument koji nije profesionalnost i uspeh. To su direktori, predstavnici u ŠU, komisije … Ministar ne može da reši nas na lokalu, to moramo sami. 

Ali, šta ministar može? Ministar može da Milana postavi na poziciju u sistemu obrazovanja na mnogo višem mestu od nastavnika (ako tako nešto uopšte postoji 🙂 ), više od direktora … Milan, prema svojim kvalifikacijama treba da bude u Školskoj upravi. I ne samo on, nego još puno mladih koji unose svežinu u naše škole i u naš obrazovni sistem. Tamo je njima mesto. Ali, … daleko je to mesto 🙁

Nekoliko puta sam pričao sa Milanom po ovom pitanju, mnogo pre ove odluke škole. Radili smo na nekim projektima, učestvovali zajedno na konferencijama, činili naš obrazovni sistem boljim na neki naš način. Indirektno, paralelno sa glavnom prugom, radili na neformalnom obrazovanju nastavnika i učenika … i to je odgovor na obrazovni sistem koji ne ceni kvalitet.

Ovo negativno iskusto koje ovi mladi ljudi imaju moraju da preokrenu u svoj napredak. Teško je kada nas odbiju na bilo kakvom konkursu (čak i kada vas poslednjeg biraju za tim u fudbalu na velikom odmoru), a kamoli za posao u kome ste stvano dobri. Ali … iz toga svi mladi ljudi u sistemu prosvete moraju da izvuku poentu, da nađu način da pokažu da je sistem pogrešio i da naprave svoj lični uspeh. Ne van tog sistema, ali tu negde pored. Milan je to radio do sada, siguran sam da će raditi i dalje, a takvi ljudi su nam potrebni. Posao unapređivanja sistema obrazovanja, rad sa decom i kolegama nije samo rad u učionici. Nama trebaju ljudi koji će činiti promene, novi lideri u obrazovanju, a pravi izvor za te ljude su upravo ove nove generacije Milana i njegovih kolega. 

Ko zna, možda će Milan biti zahvalan direktoru i komisiji za ovu njihovu odluku.

Videćemo … 🙂

 

Leave a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *