Ja bih bila slobodna da još jednom vašu profesiju poredim sa svojom; ja ne radim sa decom, ali u to malo iskustva sa decom i redovnog gledanja dečjeg stomatologa kako radi, ukratko stvar mogu da opišem ovako.
Mi možemo dete i da macamo, i da mu pričamo, i da ga zavaramo, i šta god hoćete, ali u jednom momentu dođe taj trenutak da treba da otvori usta.
Ako neće (kao što obično jasno kaže NEĆU, često propraćeno i vrlo… živopisnim rečnikom), tu neko treba da se postavi kao autoritet i da preuzme kontrolu.
Posle preko 20 godina staža, ja sve više viđam roditelje koji nisu za to sposobni, i koji očekuju od stomatologa da preuzme tu ulogu… E, sad, ima nas koji smo autoriteti bez napora, gde nas slušaju i vrlo odrasli pukovnici BIA , a ima i onih koji (doslovno) sednu pa plaču, krenu da paniče, čak je jedan kolega i pao u nesvest kad je pacijentu pozlilo… Mislim, da nije strašno, pa da bude smešno .
Moje amatersko viđenje je da mora biti vrlo slično i sa vama – nekako mi deluje da vrsni prosvetni radnici imaju ogroman repertoar “varki”, ali da imaju i Pravi Autoritet u trenutku kada se baš to iziskuje… Ako razred može da ga natera u plač, onda je tu završio odmah .
My twopence .

I hvala na dobrodošlici i odgovoru, Zorane.