Jedan razgovor sa mojom kolegenicom koja inače predaje u osnovnoj školi me je naveo na neke čudne misli. Pita me ona kako ide reforma obrazovanja i zašto radimo nešto od repa a ne od glave. Generalno je u pravu. Ali reforma obrazovanja nije samo u srednjoj školi već je i u osnovnoj. Samo što nemaju isti efekat. Celu priču oko reforme je pokrenulo ministarstvo, ali je za srednje stručno obrazovanje našlo podršku u stranim organizacijama dok u osnovnom obrazovanju se sve oslanja na domaće snage. I tu je veliki problem.

Mi u srednjem obrazovanju smo dobili jak dril kako se to radi napolje i logično uzeli ono što valja  i sada prepisujemo.. Nemamo mi šta da se pravimo pametni i da izmišljamo, tim koji dobija se ne menja. Ali osnovne škole su u problemu, a samim tim i naš posao je sa manje efekata. U osnovnim školama nastavnici nemaju toliku snagu da se organizuju i udruže i da reše neke svoje elementarne probleme. Ako iz fizike govore o grafikonima u VI razredu a iz matematike to uče tek u razredima posle, to je veliki problem i za učenike i za nastavnike. E oni tu nemaju mogućnost da se organizuju i da takve propuste usklade. Ovo je samo jedan primer. Džaba mi kasnije radimo gore nešto dobro kada nam dolaze učenici koji su izgubljeni u moru informacija koje dobijaju u osnovnoj školi.

Sličan problem imamo i mi u srednje stručnom obrazovanju.  Da li da školujemo učenike za rad ili za nastavak školovanja. Mi pokušavamo i jedno i drugo. Mada je sada situacija na fakultetima … blago očajna. Zadovoljan sam pojavom privatnih fakulteta i jedva čekam da se omasove i privatne škole ali nisam zadovoljan njihovim kriterijumima. Pogotovu za upis a kasnije i za školovanje. Sličan raskorak koji je između reforme osnovnog i srednjeg obrazovanja takav je između strategije države (koje u stvari i nema) po pitanju obrazovanja i stanja u praksi. Evo da vam navedem neke činjenice.

U Nemačkoj na svakog završenom maturanta nakon srednje škole postoji 0,5 mesta na fakultetu. Znači za njih pola nema mesta na visokim školama i oni moraju da rade. Polovina boljih prolazi dalje. Kod nas je slučaj da na svakog završenog maturanta ima jedno mesto na fakultetu. Znači za svakog ima mesta i ako uspeju, svi mogu na fakultete. Sva sreća pa ne uspevaju svi … ili neće. To je slučaj i sa zemlajma u okruženju. Slučaj koji je u Ukrajini je da na svakog završenog maturanta postoje 5 mesta na fakultetu. Znači kod njih je bitka ko će sakupiti što više studenata i samim tim opada kvalitet obrazovanja.

Ovo je direktno vezano i sa stopom nezaposlenosti. Naravno u Nemačkoj je najmanja a u Ukrajini najveća. Jer nema ko da radi … svi studiraju. Ovome mogu nadovezati još neke činjenice. Da u Ukrajini 36 % učenika koji upišu I razred osnovne škole završi fakultet. Kod nas je taj procenat oko 10% dok je u Nemačkoj oko 8% a verovali ili ne u Crnoj Gori je samo 1% (ostali dolaze da studiraju u Srbiji )

Sve u svemu džaba mi krečimo ako država uskoro ne napravi mnogo ozbiljniju strategiju obrazovanja. Sve ove reforme i reformice daju svoj doprinos tome ali … za nas je to veoma sporo.