Koji su to razlozi zbog kojih uništavamo svoj posao? 1


Poklanjanje ocena je najveći problem u obrazovnom sistemu

Približavamo se kraju nastavne godine i dolazimo do omiljene teme nastavnika, učenika i posebno roditelja, a to je ocenjivanje i zaključivanje ocena. Pored toga što je to omiljena tema, to je i najveći problem našeg obrazovnog sistema u kome aktivno učestvujemo mi nastavnici. 

Možda vam deluje prenaglašeno kada kažem da je najveći problem obrazovnog sistema ocenjivanje, jer postoji još mnogo drugih problema, ali stvarno mislim da od ovog sve polazi. OK, jasno je da u nekim seoskim školama nema ni toaleta, negde učenici pešače satima do škole, negde je nasilje svakodnevno … i da ne nabrajam više, ali većinu ovih problema mi nastavnici ne možemo da rešimo. A ocenjivanje možemo, odnosno mi ovaj problem i pravimo i produbljujemo pa me interesuje zašto to radimo. 

Problem se odnosi na to da se ocene masovno poklanjaju. U ovom blog članku nije tema da li ocene treba ukinuti ili ne, jer one su važeće i raznim zakonima i pravilnicima propisane. Detaljno su i razrađene kroz standarde i kriterijume i to za sve predmete posebno. Znači … ocene postoje i postoje pravila kako se učenici ocenjuju i kako se ocene zaključuju. Mene interesuje zašto se mi ne držimo toga? Zašto poklanjemo ocene učenicima „i šakom i kapom“? Zašto dozvoljavamo učenicima koji ne znaju tablicu množenja da pređu u srednju školu?  I, naravno, završe srednju školu, a da ne znaju da izračunaju procente, ne znaju koliko je okeana na planeti, kada je bio Drugi svetski rat ili ne znaju da napišu svoje ime i prezime sa slovima ć, č, ž, đ … Mislite da preterujem? Ima još gorih slučajeva i ne bi bilo strašno da su oni pojedinačni i izuzeci – strašno je što to više nije mali procenat. 

U nekoj mojoj analizi postoji nekoliko razloga zašto nastavnik na kraju godine učeniku koji nije savladao gradivo za prelaznu ocenu dodeli dvojku i pusti ga da prođe u sledeći razred. Navešću ovde te razloge, a vi slobodno nastavite listu:

Nov i neiskusan nastavnik ne zna kako će škola da reaguje na jedinice koje zaključi

Veoma je redak slučaj da nastavnici na početku svog radnog veka zaključuju jedinice. Pogotovo kao pripravnici. U zavisnosti od njihovog mentora i pedagoga škole, njima se njihov rad predstavi tako da je dobro ako učenici imaju visoke ocene, a loše je ako imaju niske. Na odeljenjskim i nastavničkom veću se analiziraju ocene i uvek se predstavlja statistika koliko je jedinica iz nekog predmeta. Tu uglavnom prednjači matematika, strani jezici … i to se javno čita.

Zatim se i diskutuje zašto je tako i analizira se način kako da ne bude tih loših ocena. Retko kada se analizira situacija kada iz nekog predmeta ima 20 petica i 10 četvorki. To niko ne spominje, ali kada se kaže da ima 7 jedinica, onda „hajde da vidimo zašto je to tako“. I naravno, mlade kolege ne žele da se njihovo ime nađe „na tapetu“ i mnogo je lakše da se jedinice preprave u dvojke. 

Usamljenost u doslednosti ocenjivanja

U školi se stvara bauk oko tog fenomena zvanog zaključivanje jedinica. Nekako prećutno se stavlja do znanja da nije problem samo u neradu učenika, nego je problem i u nastavniku. Pogotovo ako iz istog predmeta kod jednog nastavnika nema jedinica, ocene su dobre, a kod drugog ima. Tada pedagog više obraća pažnju na rad nastavnika kog koga je veliki broj jedinica, nego kod onog kod koga je veliki broj petica.

Stvara se slika o tom nastavniku i van škole, neformalno se proglašava za teškog nastavnika koji puno traži. Uopšte se ne pominje da taj nastavnik i puno daje i pruža svojim učenicima, već je akcenat na to da puno traži. Ovi nastavnici su uglavnom dosledni i retko popuštaju pred ovakvom situacijom, ali ako godinama nema promena, ako se u školi iskristališe situacija da od 50 nastavnika, samo jedan ili dvoje „ostavljaju učenike za avgust“ … oni onda počnu da se pitaju da li su u pravu ili negde greše. I naravno, i oni popuste i nema više jedinica. 

Pritisak od strane škole

Ovo je čest slučaj. Možda javno i direktno, a najčešće i indirektno nastavnicima koji su dosledni i zaključuju ocene koje učenici zasluže, stavi se do znanja da to nije dobro za školu. Uglavnom se koristi taj izraz da „nije dobro za školu“ i ovo je najčešće slučaj u manjim sredinama u kojima norme nastavnika zavise od broja učenika i broja odeljenja. A kada se pročuje da u nekoj školi nastavnici ocenjuju neznanje lošim ocenama i zaključuju jedinice, učenici odlaze u druge škole i tako kolektiv ostaje sa smanjenom normom. Da se to ne bi desilo, insistira se na tome da nema previše jedinica, da bi se odeljenja održala i da bi se održala slika da je to škola u kojoj se ne polaže razred. 

Urgiranje od strane direktora, roditelja, kolega … 

Najčešći slučaj. Radim u školi 20 godina i mislim da ni jedne godine nisam bio bez ovog pritiska. Moja žena je našla recept i kada je zovu uglavnom im kaže: „Ma pustite me, ne smem ništa da ga pitam, rek’o mi da će da se razvede ako ga još nekad budem to pitala“.  Siguran sam da i vi imate hiljadu anegdota i ko je sve urgirao za ocenu i možda ste i nekad popustili, ali ovo je baš kritično.

Tu je hiljadu načina manipulacije i nagovaranja od: „niko ne može da živi sam, svakom će trebati neka pomoć“, preko „ma, šta će ti to da dolaziš u avgustu u školu“,  do „ne brini, idemo posle na ručak, to je sve obezbeđeno“. Kako odbiti dobrog prijatelja kada te pita za ocenu za neko dete koje ima probleme, bolesne roditelje, tešku materijalnu situaciju, nije mu bitna škola, samo mu treba diploma, već ga čeka posao … Samo da znate, dobar prijatelj vas to neće pitati. 

Loš i nekvalitetan rad nastavnika

Da biste ocenili učenika i bili sigurni u ispravnost svoje ocene, morate da pružite učenicima ono što zaslužuju. Ne sme biti propusta u procedurama i pravilima, a posebno učenik ne sme biti uskraćen za znanje. Ako učeniku ne pružite znanje koje mu je potrebno, onda nemate pravo ni da mu date lošu ocenu. Najgore je kada nastavnik ne radi svoj posao, a od učenika očekuje znanje. Ovo je jedan od čestih razloga što ne dajemo loše ocene i ne zaključujemo jedinice. Naš loš rad može biti iz ličnih razloga, jednostavno, loše radimo, a možemo tražiti i izgovore u vidu pandemije, loših uslova rada, prekida nastave, onlajn nastave … 

Ovo je čest slučaj kod nastavnika koje ne zanima njihov posao. Jednostafvno su tu da 6. i 21. u mesecu čuju poruku na mobilnom telefonu da je legla plata i to je to. Zašto bi se uopšte zamarali ocenjivanjem i dovodili sebe u situaciju da moraju da pravdaju svoju ocenu na odeljenjskom veću ili Nastavničkom veću ili da dolaze na pripremnu nastavu i na ispit u avgustu. Smatraju da se time što učenicima daju dvojku umesto jedinice u svetu baš ništa neće promeniti. 

Nastavnik Crveni krst ili najbolji nastavnik u školi

Ovo je najmasovniji razlog za nezaključivanje loših ocena. Jednostavno, mnogi nastavnici nemaju „srca“ da učenicima daju loše ocene i na taj način negativno utiču na njihov život. Smatraju da time što poklone dvojku ništa se ne menja, zašto oni da budu oni zbog kojih će učenik da ponovo ide u isti razred i zašto da ih učenici ne vole, zašto da budu loši u očima učenika. Uvek je bolje da čuju reči: Hvala nastavniče, Vi ste najbolji nastavnik na svetu“ … a u stvari spadaju među najlošije nastavnike na svetu. 

U OŠ u mlađim razredima učiteljima je to najveći problem. Tada učenici još uvek nisu ni shvatili šta je škola i možda oni mogu da imaju najveću toleranciju. Ali, već od petog razreda moramo se držati kriterijuma ocenjivanja i standarda. Nismo mi tu da budemo najbolji drugari učenika. Oni imaju svoje drugare, a mi moramo da im budemo nastavnici i da ne dozvolimo da kroz život prolaze na smeh, lepe oči i razne prevare. Budimo nastavnici koji će ostati upamćeni kao neko ko im je mnogo pružio znanja, pomogao da nauče, usmerio, pa iz njihovog ugla i mučio za ocenu, ali onaj koga će se sećati kao poštenog, moralnog i značajnog u svom životu. Deca se ne sećaju nastavnika kod kojih ništa ne nauče i prođu razred bez problema. Eto … i vi ste bili učenici pa se setite ko vam je ostao u sećanju. 

Koju poruku šaljemo vrednim učenicima?

Ali, sećanja nisu ni bitna. Bitna je pravednost. U jednom odeljenju ima i vrednih, upornih, pametnih učenika, onih koji se trude, rade, uče i stvarno znaju. A ima i onih koji su lenji, ne rade, provlače se i ništa ne nauče. Ako i jednima i drugima date iste ocene šta ste napravili? Učenici mnogo više od nas znaju ko se trudi i ko uči, a ko se provlači i razmislite kako se oseća onaj ko cele godine uči i na kraju dobije dobru ocenu, a zna da onaj ko nije pipnuo knjigu i ne zna osnovne stvari zajedno sa njim prolazi iz razreda u razred. 

A posebna je priča što će na završnom ispitu na kraju osmog razreda taj isti učenik koji se do tada provlačio da prepiše i da ima isti broj poena kao i onaj koji sve zna. I upisaće istu školu. Kakvu poruku dajemo vrednim učenicima? Sistem završnog ispita je katastrofa. Sada je pravilo da na ispitu dežuraju nastavnici iz iste osnovne škole. Pa, šta mislite koje će nastavnike direktor da postavi da dežuraju?

Naravno, one koji će biti podložni pritisku da moraju da dozvole prepisivanje, jer nikako njihova škola ne sme da ima loš uspeh u odnosu na druge. I na taj način, neko ko je osam razreda vredno radio neće imati bolji rezutat od onog ko ne zna tablicu množenja. OK, uvek nam ostaje ona varijanta: „Da, ali imaće znanje, a znanje je najvažnije na svetu“, što i jeste tačno, ali zašto mora da živi u nepravdi. 

Ovo poklanjanje ocena dalje povlači mnogo više. Učenici veoma brzo odluče koje će predmete da uče, a koje neće da „pipnu“. Poklanjanje ocena povlači i ostale nastavnike i celu školu na nivo „kaubojskih škola“ za koje se zna da tu nema jedinica. Na taj način škole postaju samo obdaništa, a mi nastavnici bebisiteri za veliku decu, jer oni ništa ne nauče, a svi imaju prelazne ocene. Nastavnici u osnovnim školama loše učenike propuštaju u srednje škole, sa nadom da će srednjoškolski nastavnici to rešiti, a u srednjoj je isti princip – „ma, neka završe da ih više ne gledamo“ i tako dalje. Njihov dalji put u životu se zna … to je put provlačenja i prevare, uglavnom kroz neku stranku i državno preduzeće, na nekoj poziciji na kojoj ništa ne može da pokvari, a naravno ni bilo čemu da doprinese. 

Možda se sistem obrazovanja uništava sa različitih strana, ali ovo sve je očigledan primer da ga uništavamo i mi iznutra.

Kako rešiti ovaj problem?  Iz mog ugla veoma lako: budite dobri, kvalitetni i dosledni nastavnici. Verujte, ništa loše ne može da vam se desi, samo možete da napredujete. Možda vam to sada ne izgleda tako, ali vreme će pokazati da je to jedini ispravan put. 

 


Leave a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

One thought on “Koji su to razlozi zbog kojih uništavamo svoj posao?

  • Ana

    Takodje ne volim da obaram ucenike, ali smatram da ako do toga dodje da je ogromnim delom to MOJA KRIVICA. Tako da je savet jedan, radite sa ucenicima da do toga ne dodje