PISMO BEZ IZVINJENJA 20


autor teksta je Miloš Jeremić, nastavnik

Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon)


Svim svojim sadašnjim i bivšim đacima želim da saopštim da sam u svemu čemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio na svojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekada radio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više od pet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću.
Kad bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu – možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakako opredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narod kada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog „boga“ ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradio smišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke.
Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova), ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti, ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam.
Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: „Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu“. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome. Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene.
Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja. Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu.
Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao „kugu koju treba iskoreniti“), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala… Komunistička ideja „dobrih partijskih drugara“ samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci „partijsko-drugarske“ elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke „Vođa“ (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je „Firer“). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo…
Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati…
Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija. Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera. Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe?

slika odavde: http://www.cybertester.com


Leave a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

20 thoughts on “PISMO BEZ IZVINJENJA

  • rada

    Odličan tekst, sve se slažem.
    Samo još da se borimo da tako i jeste : rad, upornost i vera. Snagu i veru smo skoro izgubili, ostade nam upornost.

    Dok se Venus ne ostvari, teško da će politika moći da se zaobiđe, jer je upletena i u glad dece!

  • Klara

    Sjajan tekst i takodje se sve slažem. Naročito mi se dopalo poređenje sa alpinistima( lažnjacima).Obrazovanje jeste snaga, ali kada će to ovde biti tako? Pozdrav autoru.

  • MarkoNS

    Odlican tekst,

    samo jedno malo zapazanje, kazes pri kraju teksta rad, upornost i vera.

    Vera sa obrazovanjem nema nikakve dodirne tacke, sa praznom, nelogicnom, zaostalom pricom moze samo da odmogne, govorim iz iskustva koje imam gledajuci ljude oko sebe.

  • Neko iz mase

    Marko, ne trci pred rudu. Mislim da autor nije mislio na religiju nego na veru, veru u sebe, veru u uspeh i td i td.

  • Zoran

    Za to se mora pojaviti autor i reći šta je mislio, ja takođe mislim da nije mislio na veru kao religiju, ali možda može i tako 🙂

  • septembarNS

    ko zapošljava učitelje i nastavnike po rodbinskoj liniji…??? ko istim tim omogućava da ne rade za školu, već se koriste školom kao dodatnim izvorom zarade…??? npr.vode klince na letovanja, zimovanja, drže im časove u privatnim školicama i sl…

    i zato sve te malobrojne poštene učitelje i nastavnike treba ostaviti da potonu u blatu, jer se tako i tako o njima niko ne brine i samo smetaju novopridošlima po rodbinskoj liniji…školi su danas potrebni samo oni što će deci davati ocene koje žele njihovi roditelji…

    a, znanje…??? pa, kome ovde kod nas treba znanje, koje neće imati prilike da upotrebi…a, posebno mu to znanje ne treba ako ima veze…dakle, čemu toliko buke oko ničega…ghmmm…

  • Maja

    Ovo smutno vreme donelo je nekim naraštajima uverenje da je dovoljno dobiti zvanje i postati deo aktivnog društva. Ima puno onih koji misle da je predstava o nekome mnogo bitnija od njega samog. Tako se lažne vrednosti uvlače u naš život kao postulati savremenog doba. Počinjemo da verujemo da rad i trud vodi samounapređivanju koje se ne može naplatiti, a u društvu materijalnih vrednosti ono što ne može da se unovči, kao i da nije vrednost.
    Postali smo društvo pod maskama, čiji su postulati bezobzirnost i šarlatanstvo, glupost i ambicija, sila i nepravda. Danas je dovoljno obući „markirano“ odelo, kariranu košulju, poneti „lap-top“ i biti bankar. Talenat i nije važan da bi nazovi pavačica u kreaciji tzv. „top“ modnog kreatora, postala estradna umetnica. Ako desetak puta ponovite da želite biti naučnik, možda to i „postanete“.
    Ipak, ljudi koji pišu ovakve tekstove i čuvaju plamen čestite profesije tako iskreno, vraćaju nadu da se sve može promeniti, jer zlo ne pobeđuje zato što je jače, “već zato što dobri ljudi nisu ništa učinili“.

  • Nepodeljena skola

    Nemam reči. Neke delove ovog teksta i sam ponavljam, ali kao da me niko ne sluša. Možda je samo eho u pitanju. Nadajmo se da će eho da pokrene lavinu, a znate kao posle strašne lavine, bude mir, tišina i čist vazduh. Treba nam lavina!

  • Miloš Jeremić

    Poštovane kolege,

    pošto sam u jednom od komentara prozvan, konkretno u Zoranovom komentaru „Za to se mora pojaviti autor i reći šta je mislio, ja takođe mislim da nije mislio na veru kao religiju, ali možda može i tako“, evo da se javim. Mislio sam na veru kao veru u moć prosvećenosti, dakle nisam mislio na religiju. Ipak, ako neko shvata religiju kao duhovni odnos prema sebi koji nas vodi istini, ne isključujem da ovakva vera može da pomogne. Naravno, ne očekujem da iko može nešto da uradi umesto nas.

    Čitajući Spinozinu filozofiju naišao sam na neobičan stav: „Svako određenje je negacija“. Spinoza je smatrao da određenjem određene stvari negiramo njene ostale osobine. Na primer, ako za neku osobu kažemo da je lepa negiraćemo sve njene ostale osobine. Znam da ovo deluje naivno na ovakvom primeru, ali pogledajte ovako. Ako određenu situaciju odredimo kao problem, nevolju i tome slično, negiramo sve ostale osobine situacije. Kada svoje vreme odredimo kao vreme u kome znanje ne znači mnogo, a svoju zemlju kao zemlju ukojoj se znanje ne poštuje, svakako ćemo biti u pravu. Ovakvim postupkom prebacićemo problem na druge. Možda smo i tu u pravu. Dalje, ako drugi prave problem, oni treba da prestanu da ga prave, a nama preostaje da čekamo. Treba li, uopšte, da kažem šta će se dogoditi ako čekamo da neznalice koje su neznanje i primitivizam postavile kao standard to isprave? Zbog toga sam stvari postavio ovako. Živim u vremenu u kome živim i u zemlji koja je takva kakva je. To je, verovatno, problem, ali problem nije u zemlji ili vremenu nego u meni. Kada je problem u meni, na meni je odgovornost da ga rešim. Kao nastavnik, ja jedino mogu da se borim onim što najbolje umem da radim, a to je da poučavam decu. Deca koju poučavam biće naučnici, vatrogasci, sudije, majstori, advokati, umetnici, političari, lekari, policajci, i na moju veliku radost nastavnici. Da li će to oni zaista postati ne zavisi od mene. Uostalom, znamo da danas nije nikakav problem da se „obezbedi“ diploma. Međutim, kakvi će oni biti u onome što će raditi zavisi u najvećoj meri od mene. Evo vam momenta vere. Sokrat je govorio da je vrlina znanje, te verujem da ću ih naučiti vrlini. Bekon je znao da je znanje moć, te verujem da će od mene naučiti da spoznaju moć koju znanje nosi. Da pojednostavim, ako udješ u pilotsku kabinu sa namerom da upravljaš ne pomaže ni diploma, ne pomaže partijska knjižica, ne pomažu rodbinske veze, već samo znanje, veština i odgovornost. To je moja vera, a ako me neko ubedi u suprotno priznaću da verujem u himere.

    Da ne dužim mnogo. Prošle godine sam učestvovao na jednom skupu nastavnika filozofije na univerzitetu Alkala u Madridu gde sam upoznao izuzetnog čoveka, Hozea Antonia Marinu. Od njega sam čuo predivnu priču. Kada se gradila katedrala u Toledu neki putnici su odlučili da se našale sa radnicima. Išli su od radnika do radnika i postavljali isto pitanje: „Šta to radiš?“. Jedan je odgovorio da kleše kamen, drugi da seče gredu, treći da se znoji i da ima groznog nadzornika, četvrti da pokušava da zaradi za život. Peti radnik je ljutito odgovorio: „Kako šta radim? Pa gradim katedralu.“ Hoze Marina je savetovao nastavnike da se potraže među ovim odgovorima.

    Srećno!

    Miloš Jeremić

  • psychoprof

    Zorane, ne znam gde ste preuzeli tekst. Ako je blog, mozete li ostaviti link do tamo, za pracenje?

  • Lidija Živanović

    Odličan tekst!!! U političkom programu jedne stranke je bukvalno stajalo da obrazovanje treba da sadrži ono što je potrebno za život i rad.Ta partija je postojala pre drugog svetskog rata,imala je dosta pristalica i zvala se NDSAP,skr. Šef stranke se zvao Adolf Hitler…Neka o ovome razmisle sve pevaljke sa raznih magistrala,metalostrugari ,koji misle da vise u školama vrede od inžinjera, i svi oni koji ne vide dalje od svog nosa i nisu svesni koliko su nepismeni…

  • Anita

    Predivan tekst. Na savršen način ste izrekli ono što mnogi od nas misle, ali ne znaju kazati. Na ovaj način nas motivišete da ne odustanemo, jer vidimo da nismo jedini i da nije uzalud… Hvala!

  • Snežana

    Pohvala autoru teksta.
    Ali…
    Sve je lako kad si mlad – imaš ideale i goriš od želje da širom otvoriš vrata budućnosti…I pokušavaš da ih otvoriš, godinama se uporno trudiš, daješ sve od sebe…i, kako odrastaš, sve više uviđaš da su ta vrata – ogromna, masivna i tamna, neotvoriva. Jednostavno, iako imaš i znanja i veština – nedostaje ti snage.
    Istrošila se. Od silnog guranja.