autor teksta je Miloš Jeremić, nastavnik
Nam et ipsa scientia potestas est. (Frensis Bekon)
Svim svojim sadašnjim i bivšim đacima želim da saopštim da sam u svemu čemu sam vas učio i čemu vas učim bio u pravu, sve što sam govorio na svojim časovima sada naglašavam i stojim iza svega toga svojom strukom, savešću i celokupnom egzistencijom. Svoj posao sam nekada radio za tridesetak maraka (petnaestak evra), nekada za nešto više od pet stotina, radim ga za nešto manje od četiri stotine, a radiću ga za više hiljada ili besplatno sa istom predanošću.
Kad bih imao priliku da ponovo biram profesiju izabrao bih ovu istu – možda ne u istoj zemlji ili sa istim uzrastom – ali bih se svakako opredelio da podučavam (kao što jednom reče Herodot da bi svako narod kada bi mogao da bira bogove izabrao svoje, tako bih i ja izabrao svog „boga“ ). Ne kajem se nizašta i ne osećam se krivim, sve sam uradio smišljeno i preuzimam odgovornost za svoje postupke.
Naravno, ima prostora za izvinjenje. Ako sam nekada u trenutku slabosti tvrdio da se znanje ne isplati, ako sam dao ocenu višu od one koju ste zaslužili, ako je na nekom od mojih časova bilo dosadno (ja znam da je bilo dosta takvih časova), ako nekome od vas nisam posvetio dovoljno pažnje zbog svog neznanja ili manjka iskustva i stručnosti, ako nisam uspevao da vas motivišem ili da vam objasnim gradivo – onda se izvinjavam.
Znam da mnogi nastavnici posustaju u svojim ubeđenjima i idejama i to mogu da razumem. Pre više od dvadeset godina jedna pevaljka upravo pristigla na državnu televiziju sa Ibarske magistrale je izjavila: „Škola je za one koji ne umeju da se snađu u životu“. Danas se ta ideja odomaćila, a prosvetni radnici su postali oni koji ometaju učenike koji su došli u školu da uzmu svedočanstva sa visokim ocenama i diplome. Zato su počeli da se otvaraju fakulteti čija imena više liče na nazive supermarketa i sportskih saveza nego na nazive obrazovnih institucija, a uskoro će se to dogoditi i sa srednjim školama. U škole se dakle, ne dolazi po znanje, već po ocene.
Naravno, pomislićete, normalno je da se u škole dolazi radi znanja. Grešite! U škole se dolazilo po znanje do kraja prve polovine dvadesetog veka. Danas škole treba da kod učenika razvijaju veštine, kreativnost, društvenost, slobodu mišljenja, empatiju. Škole danas moraju da deluju svim svojim snagama kao zdrava zajednica koja u saradnji sa državom, lokalnom samoupravom, učenicima i roditeljima ojačava učenike u svakom pogledu.
Nije nezdrav odnos prema obrazovanju nastao pre deset ili dvadeset godina. Kult nepismenosti u Srbiji razvija se vekovima. Naši najobrazovaniji sunarodnici su bili ili progonjeni ili su sami napustili Srbiju. Dositej je u Srbiji proveo četiri godine (i dan danas ga pominju kao „kugu koju treba iskoreniti“), Vuk je uglavnom živeo u Beču, Tesla je izdržao trideset šest sati, Milankovićev kalendar kao izmenjen julijanski kalendar prihvatila je većina pravoslavnih crkava, ali ne srpska. Imena ovih naučnika znamo, imena progonitelja su nestala… Komunistička ideja „dobrih partijskih drugara“ samo je stigla na plodno tle, pa je omogućila svršenom mašinbravaru i nesvršenom agronomu da postanu članovi Srpske akadekmije nauka i umetnosti. U ovom ludilu se izgubila veza sa realnošću – potomci „partijsko-drugarske“ elite počeli su da umišljaju kako su zaista veliki intelektualci. Lažovi su počeli da veruju u svoje laži, naravno zahvaljujući onima koji su odlučili da im veruju, jer prijatno je imati elitu blizu sebe koja deli tvoje ideje – posebno ako su fašističke. Umišljeni intelektualci poveli su umišljenu naciju. Kuda? Pokušajte sami da se setite kuda mogu da stignu, a ako ne možete prisetite se sjajne Domanovićeve pripovetke „Vođa“ (hmmm, naslov ove pripovetke na nemačkom je „Firer“). Nije Domanović bio toliko genijalan koliko se mi ne menjamo…
Obrazovanje nije ni jednostavno ni lako, a ponajmanje je vredno uverenje o obrazovanju. Zamislite da su vam dali uverenje o završenom alpinističkom kursu koji niste pohađali. Da li biste se usudili da se penjete po vertikalnoj steni? Poslušajte me sada: neka se alpinisti sa lažnim uverenjima penju po toj steni i čekajte. Ne gubite u tom čekanju vreme, učite se alplinizmu, vežbajte makar i ne dobili nikakav sertifikat. Posle izvesnog vremena popećete se tamo gde lažnjaci pokušavaju. Ne brinite za njih, neće biti njihovih leševa oko stena, samo vrhunski alpinisti ginu od pada sa velike visine. Lažnjaci nemaju odakle da padnu. Videćete ih kako komično skakuću oko dna stene sa čijeg vrha ćete im se smejati…
Dakle, ne bojte se obrazovanja. Obrazujte se, onda nećete morati da se snalazite u životu. Obrazovanje je snaga, snalažljivost je iluzija. Iluzija je efektna, ali ne traje i lažna je. Otkriću vam tajnu uspeha u tri reči: rad, upornost i vera. Šta ste očekivali? Tarot karte? Kristalne kugle? Leteće ćilime? Partijske knjižice? Čarobne lampe?
slika odavde: http://www.cybertester.com
Odličan tekst, sve se slažem.
Samo još da se borimo da tako i jeste : rad, upornost i vera. Snagu i veru smo skoro izgubili, ostade nam upornost.
Dok se Venus ne ostvari, teško da će politika moći da se zaobiđe, jer je upletena i u glad dece!
Sjajan tekst i takodje se sve slažem. Naročito mi se dopalo poređenje sa alpinistima( lažnjacima).Obrazovanje jeste snaga, ali kada će to ovde biti tako? Pozdrav autoru.
Odlican tekst,
samo jedno malo zapazanje, kazes pri kraju teksta rad, upornost i vera.
Vera sa obrazovanjem nema nikakve dodirne tacke, sa praznom, nelogicnom, zaostalom pricom moze samo da odmogne, govorim iz iskustva koje imam gledajuci ljude oko sebe.
Marko, ne trci pred rudu. Mislim da autor nije mislio na religiju nego na veru, veru u sebe, veru u uspeh i td i td.
Za to se mora pojaviti autor i reći šta je mislio, ja takođe mislim da nije mislio na veru kao religiju, ali možda može i tako 🙂
ko zapošljava učitelje i nastavnike po rodbinskoj liniji…??? ko istim tim omogućava da ne rade za školu, već se koriste školom kao dodatnim izvorom zarade…??? npr.vode klince na letovanja, zimovanja, drže im časove u privatnim školicama i sl…
i zato sve te malobrojne poštene učitelje i nastavnike treba ostaviti da potonu u blatu, jer se tako i tako o njima niko ne brine i samo smetaju novopridošlima po rodbinskoj liniji…školi su danas potrebni samo oni što će deci davati ocene koje žele njihovi roditelji…
a, znanje…??? pa, kome ovde kod nas treba znanje, koje neće imati prilike da upotrebi…a, posebno mu to znanje ne treba ako ima veze…dakle, čemu toliko buke oko ničega…ghmmm…
Ово смутно време донело је неким нараштајима уверење да је довољно добити звање и постати део активног друштва. Има пуно оних који мисле да је представа о некоме много битнија од њега самог. Тако се лажне вредности увлаче у наш живот као постулати савременог доба. Почињемо да верујемо да рад и труд води самоунапређивању које се не може наплатити, а у друштву материјалних вредности оно што не може да се уновчи, као и да није вредност.
Постали смо друштво под маскама, чији су постулати безобзирност и шарлатанство, глупост и амбиција, сила и неправда. Данас је довољно обући „маркирано“ одело, карирану кошуљу, понети „лап-топ“ и бити банкар. Таленат и није важан да би назови павачица у креацији тзв. „топ“ модног креатора, постала естрадна уметница. Ако десетак пута поновите да желите бити научник, можда то и „постанете“.
Ипак, људи који пишу овакве текстове и чувају пламен честите професије тако искрено, враћају наду да се све може променити, јер зло не побеђује зато што је јаче, “већ зато што добри људи нису ништа учинили“.
Nemam reči. Neke delove ovog teksta i sam ponavljam, ali kao da me niko ne sluša. Možda je samo eho u pitanju. Nadajmo se da će eho da pokrene lavinu, a znate kao posle strašne lavine, bude mir, tišina i čist vazduh. Treba nam lavina!
Evo još jednog lepog mišljenja … http://www.fbg.org.rs/profesorka-skolski-sistem-u-zemlji-srbiji/comment-page-1/#comment-4619
Poštovane kolege,
pošto sam u jednom od komentara prozvan, konkretno u Zoranovom komentaru „Za to se mora pojaviti autor i reći šta je mislio, ja takođe mislim da nije mislio na veru kao religiju, ali možda može i tako“, evo da se javim. Mislio sam na veru kao veru u moć prosvećenosti, dakle nisam mislio na religiju. Ipak, ako neko shvata religiju kao duhovni odnos prema sebi koji nas vodi istini, ne isključujem da ovakva vera može da pomogne. Naravno, ne očekujem da iko može nešto da uradi umesto nas.
Čitajući Spinozinu filozofiju naišao sam na neobičan stav: „Svako određenje je negacija“. Spinoza je smatrao da određenjem određene stvari negiramo njene ostale osobine. Na primer, ako za neku osobu kažemo da je lepa negiraćemo sve njene ostale osobine. Znam da ovo deluje naivno na ovakvom primeru, ali pogledajte ovako. Ako određenu situaciju odredimo kao problem, nevolju i tome slično, negiramo sve ostale osobine situacije. Kada svoje vreme odredimo kao vreme u kome znanje ne znači mnogo, a svoju zemlju kao zemlju ukojoj se znanje ne poštuje, svakako ćemo biti u pravu. Ovakvim postupkom prebacićemo problem na druge. Možda smo i tu u pravu. Dalje, ako drugi prave problem, oni treba da prestanu da ga prave, a nama preostaje da čekamo. Treba li, uopšte, da kažem šta će se dogoditi ako čekamo da neznalice koje su neznanje i primitivizam postavile kao standard to isprave? Zbog toga sam stvari postavio ovako. Živim u vremenu u kome živim i u zemlji koja je takva kakva je. To je, verovatno, problem, ali problem nije u zemlji ili vremenu nego u meni. Kada je problem u meni, na meni je odgovornost da ga rešim. Kao nastavnik, ja jedino mogu da se borim onim što najbolje umem da radim, a to je da poučavam decu. Deca koju poučavam biće naučnici, vatrogasci, sudije, majstori, advokati, umetnici, političari, lekari, policajci, i na moju veliku radost nastavnici. Da li će to oni zaista postati ne zavisi od mene. Uostalom, znamo da danas nije nikakav problem da se „obezbedi“ diploma. Međutim, kakvi će oni biti u onome što će raditi zavisi u najvećoj meri od mene. Evo vam momenta vere. Sokrat je govorio da je vrlina znanje, te verujem da ću ih naučiti vrlini. Bekon je znao da je znanje moć, te verujem da će od mene naučiti da spoznaju moć koju znanje nosi. Da pojednostavim, ako udješ u pilotsku kabinu sa namerom da upravljaš ne pomaže ni diploma, ne pomaže partijska knjižica, ne pomažu rodbinske veze, već samo znanje, veština i odgovornost. To je moja vera, a ako me neko ubedi u suprotno priznaću da verujem u himere.
Da ne dužim mnogo. Prošle godine sam učestvovao na jednom skupu nastavnika filozofije na univerzitetu Alkala u Madridu gde sam upoznao izuzetnog čoveka, Hozea Antonia Marinu. Od njega sam čuo predivnu priču. Kada se gradila katedrala u Toledu neki putnici su odlučili da se našale sa radnicima. Išli su od radnika do radnika i postavljali isto pitanje: „Šta to radiš?“. Jedan je odgovorio da kleše kamen, drugi da seče gredu, treći da se znoji i da ima groznog nadzornika, četvrti da pokušava da zaradi za život. Peti radnik je ljutito odgovorio: „Kako šta radim? Pa gradim katedralu.“ Hoze Marina je savetovao nastavnike da se potraže među ovim odgovorima.
Srećno!
Miloš Jeremić
Moc.
Hvala Vam.
Zorane, ne znam gde ste preuzeli tekst. Ako je blog, mozete li ostaviti link do tamo, za pracenje?
Nisam baš siguran, bilo je odavno, ali mislim da sam ga preuzeo sa foruma beogradskih gimnazija (http://www.fbg.org.rs/milos-jeremic-pismo-bez-izvinjenja/), a tekst je objavljivan na nekoiiko sajtova, evo podatumu ovde je pre foruma: http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=2911:milo-jeremi-pismo-bez-izvinjenja&catid=47:ukratko-cat&Itemid=71
Postoji na blogu http://dnevniknastavnika.blogspot.com/
Pingback: Информатика и рачунарство
Pingback: Школа без зидова | Информатика и рачунарство
Odličan tekst!!! U političkom programu jedne stranke je bukvalno stajalo da obrazovanje treba da sadrži ono što je potrebno za život i rad.Ta partija je postojala pre drugog svetskog rata,imala je dosta pristalica i zvala se NDSAP,skr. Šef stranke se zvao Adolf Hitler…Neka o ovome razmisle sve pevaljke sa raznih magistrala,metalostrugari ,koji misle da vise u školama vrede od inžinjera, i svi oni koji ne vide dalje od svog nosa i nisu svesni koliko su nepismeni…
Predivan tekst. Na savršen način ste izrekli ono što mnogi od nas misle, ali ne znaju kazati. Na ovaj način nas motivišete da ne odustanemo, jer vidimo da nismo jedini i da nije uzalud… Hvala!
Pingback: Писмо без извињења, Милош Јеремић (наставник) | СРПСКИ ЛАКО
Похвала аутору текста.
Али…
Све је лако кад си млад – имаш идеале и гориш од жеље да широм отвориш врата будућности…И покушаваш да их отвориш, годинама се упорно трудиш, дајеш све од себе…и, како одрасташ, све више увиђаш да су та врата – огромна, масивна и тамна, неотворива. Једноставно, иако имаш и знања и вештина – недостаје ти снаге.
Истрошила се. Од силног гурања.