Pretpostavljam da na osnovu naslova mislite o tome kako država uništava sistem obrazovanja, odnosno, država je širok pojam, ali neki političari, ministri, direktori … funkcioneri. Pa, možda i oni, ali daću vam jedan primer koji se odnosi na moj grad, a pretpostavljam da je slično u svim gradovima u Srbiji koji nisu Beograd, Novi Sad, Niš, Kg … koji nisu veća mesta. Ovo je primer kako svi učestvujemo u uništavanju sistema obrazovanja, a pomoć jedino može da dođe od donosilaca odluka … znači političara, ministara, direktora 🙂
Pad životnog standarda, nesigurnost u poslu, život na granici egzistencije dovodi do toga da se najpre pad kvaliteta oseti u kulturi, obrazovanju, zdravstvu … delovima društva koje su, na žalost, na margini. Ako uz sve to uzmemo u obzir i neulaganje u ove sektore, jasno je da krah sledi, ali kako se on dešava? Iz Zavoda za statistiku nam stižu informacije da se broj stanovnika u Srbiji godišnje smanji za 50000. Jednim delom zbog negativnog prirodnog priraštaja (35000), a drugim zbog odlaska u druge države (15000). Ovakvo stanje prouzrokuje da je manje manji broj dece u školama. Taj manji broj je prilikom upisa i u OŠ, ali ja ću vam izneti situaciju kako je to u SŠ u Boru jer to je ono što znam.
U Boru postoje četiri srednje škole (neka ne zamere kolege iz Muzičke i SOŠO, ali one upisuju mnogo manje učenika nego ove četiri pa nisu važne za ovu priču). Gimnazija i tri stručne (Tehnička, Mašinska, Ekonomska) i one pokrivaju veliki deo obrazovnih profila. Ono što nemamo je medicina, poljoprivreda i umetnost … ostalo je sasvim OK pokriveno. Sistem je OK funkcionisao nakon 2000-te, kroz reformu srednjeg stručnog obrazovanja stručne škole su napredovale, novi profili, nova oprema, puno edukacije, nova radna mesta… Možemo reći da samo gimnazija nije bila u velikom razvoju, ali nije ona kriva, sve gimnazije u Srbiji su bile malo zapostavljene. Ne mogu da kažem da su tada tekli med i mleko, ali postojao je određeni standard, nastavnici su podigli kvalitet svog rada, od učenika se tražilo da razmišlja i da stekne potrebne kompetencije, bilo je različitih ocena i oni koji nisu znali, išli su na polaganje, a veliki broj učenika je i ponavljao. Ono što se kaže – držao se nivo.
Sa smanjenjem broja učenika u osnovnim školama, manji broj učenika se upisivao u srednje škole. Broj odeljenja koja su bila ranije sada je neodrživ i jednostavno nadležni u ŠU Zaječar nisu odobravali odeljenja sa manjim brojem đaka od dozvoljenog, što je sasvim OK. Pri tom su ogledni profili prešli u redovne, povećao se broj đaka sa 24 na 30 … i škole su počele da gube odeljenja, a samim tim i neki nastavnici su ostajali bez norme ili dela norme, dakle manja plata.
Prvo je to osetila srednja škola koja je bila najmanje spremna da se menja, da prilagodi svoj način rada današnjim učenicima i da održi kvalitet. Kada su počeli da gube odeljenja, našli su se u čudu i jedno od njihovih rešenja je bilo da se smanji kvalitet traženog znanja. Spušten kriterijum u toj školi, doveo je do toga da učenici osmih razreda biraju tu školu jer je način rada opušteniji, nema zahtevnih predavanja niti zahtevnih profesora, nema jedinica, veliki je procenat odličnih i sve je opušteno. Sa druge strane, imali ste škole koje su napredovale, čiji su se nastavnici stručno usavršavali, koje su kupovale ili dobijale opremu, u koje su uvedeni posebni maturski ispiti (koji je nešto najbliže velikoj maturi) na kome se proveravalo znanje stečeno tokom sva četiri razreda iz nekoliko predmeta (slično kao ova danas mala matura, samo teže), a to im uopšte nije trebalo za dalje školovanje. Naravno, ni za posao, to je bio jedan ozbiljan ispit koji ničemu ne služi. Učenici osnovne škole nisu imali dilemu, sa jedne strane škola u kojoj je opuštena varijanta, nema jedinica, kad si u školi u školi si, kada nisi nisi, najmanji broj neopravdanih izostanaka … a sa druge škola koja ima još uvek jaka predavanja, traži se znanje, i na kraju maturski ispit kao kruna svega.
Takvim različitim stavovima u tom trenutku desilo se da se veći broj učenika upiše u onu „opuštenu“ školu. Samim tim ostale škole su upisivale manji broj đaka i sada su one bile u krizi, jer su počele da gube odeljenja. Nastavnici vidno nezadovoljni zbog gubljenja dela norme, direktori u krizi jer ne ostvaruju planiran upis, deca koja se upoređuju sa svojim drugarima i prebacuju se u onu prvu školu. Mnogi nastavnici, najpre oni koji su izgubili deo plate, dižu ruke i ne trude se više, predavanja postaju nekvalitetnija, provera znanja mnogo blaža i samim tim se smanjuje broj jedinica. Oni nastavnici kojih u svakoj školi ima, koji su kvalitetniji (deca bi rekla stroži, roditelji bi rekli teški i ludi) počinju da osećaju pritisak kolega, a najčešće direktora. I ako je do sada bilo 20 predmeta sa 4-5-6 jedinica, sada dolazimo samo do 4-5 predmeta sa po 3-4 jedinica i očigledno je da se to vidi. Najčešće ta borba ide u korist učenika, koji sa roditeljima izoluju te nastavnike koji popuste i oni se pridruže masi, a ako ne popuste onda uglavnom čujete po gradu priče za njih. Kod dece se već instalirao taj strah i pre nego što dođu u školu oni znaju u kojoj školi je koji nastavnik i tako i biraju škole.
Sve ovo dovodi do toga da se sada sve četiri srednje škole u Boru bore za đake kojih nema dovoljno za sve nastavnike. I to je OK, neka se bore, tako i treba, ali koje su danas vrednosti koje neguju učenici i roditelji? Da li je to kvalitet nastavnika ili koliko je strog? Da li je to oprema škole ili je to što ih nastavnici puštaju sa poslednjih časova? Da li je to neopravdani izostanak kada se ujutru uspavate ili je to neupisivanje kada ste morali da odete na koncert ili na svadbu ili ako ste sinoć bili kod drugara na proslavi 18-tog rođendana?
Ovo je tržišna utakmica ali utakmica u kojoj se takmičari ne trude da kvalitetom privuku učenike, da im predstave zašto je važno da se kvalitetno školuju, da im kažu da je baš njihova škola ta koja je ozbiljna, u kojoj nema izostajanja, u kojoj se nerad ocenjuje jedinicom, u kojoj se pravi razlika između onog učenika koji radi i onog koji uopšte ne dolazi u školu, u kojoj se vodi računa o opremi, higijeni, kvalitetu rada, a nastavnici koji ne rade dobro se sankcionišu. Ovo je utakmica u kojoj škole svoju promociju zasnivaju na opuštenom načinu rada, na neupisivanju, na tome da u školi nema jedinica, niko ne polaže, da vas ne upisuju ako ste član karling tima i morate dve nedelje da se pripremate za takmičenje u Mesnoj zajednici …
Ko najviše gubi ovakvim stanjem? Gubi sistem obrazovanja i gube učenici. Izgubiće i neki nastavnici, ali sada ovim transparentnim listama nastavici prelaze iz škole u školu (ako ima mesta), pa oni i ne gube mnogo. Sve to kreće od onih koji ne rade kvalitetno i koji su to osetili na svojoj koži, od direktora koji nema snage da podrži svoje nastavnike kada traže kvalitet od učenika i kada nude kvalitet, pa makar roditelji ‘kampovali’ u školi i makar se pola odeljenja ispisalo i otišlo u drugu školu. Kreće od nastavnika koji ne smeju da se suprotstave kolegama koji traže dvojku za komšiju i od direktora koji je napravio atmosferu da se svaka jedinica poništava na prigovor iako je on bio: Boja zidova je bila zelena, zato nisam mogao da se koncentrišem. Od pedagoga koji se ne trude da podrže nastavnike nego se uglavnom povinuju direktoru ili uticajnim starijim kolegama.
Ja u mom gradu vidim kako se uništava sistem obrazovanja. Mislim da ovoj pojavi ne može da pomogne ni plata od 100 000 dinara, ni oprema vredna milione… ovde država mora da nađe način da zaštiti sistem obrazovanja, jer nastavnike koji gube posao razumem, bore se za svakog učenika, kako bi imali platu, ali ovaj način borbe je potpuno pogrešan i on uništava sistem obrazovanja.
Rešenje ovog problema je moguće na dva načina. Jedan je taj da nastavnici, direktori, pedagozi … održavaju kvalitet svi zajedno, da se učenicima ne dozvoli da mogu da izaberu školu u kojoj se ne radi, gde ne mora ni da se ide u školu … tada će morati da imaju drugi kriterijum prilikom izbora škole. Kako je to u mom gradu nemoguće (ne znam kod vas), onda je drugi način da se država (ona sa početka teksta) potrudi da siđe u školu, da vidi o čemu se radi, da proveri kvalitet rada odnosno kvalitet „proizvoda“ – u ovom slučaju znanja učenika, a ne da se igramo eksterne evaluacije 🙂
Eto … u duhu upisa 2016/2017, pozdrav 🙂
Kolega Zorane,
Sve ovo o čemu ste pričali verovatno je prisutno u svim srednjim školama, u malim mestima, poput Bora a i u mojoj Guči. Iz godine u godinu, konstantni su apeli od strane Direktora , većine kolega a i ljudi sa ulice „popuštaj“, „popusti još“…. Dođosmo u situaciju da u odeljenju ima po jedno ili dvoje – troje vredne dece, ostali nula. Sa kim raditi? Nivo znanja i logike koju učenici donesu iz osnovne škole je iz godine u godinu sve manji. “ Ubismo“ se radeći sa lošim učenicima, za dobre nema vremena, što je velika greška. Tako gubimo svi, i dobri učenici, i mi koji radimo sa njima, i škola. Niko ne proverava rezultate našeg rada na kraju završene školske godine, bitni su papiri i ništa više. Na eksternoj kontroli moga časa dobila sam primedbu da ne umem da pohvalim učenike ( inače, čas je ocenivao čovek koji , mislim i ne ume da koristi računar). I tako. Tu smo gde smo, ovo ne vodi ničemu. Kako povratiti ugled školi? Da li to uopšte nekoga interesuje, mislim na Ministarstvo.
Izneću samo jedan primer koji objašnjava sve. Naime na mesto Direktora moje škole je izabran kolega koji od 24 sata provodi bar pola u kladionici. Pisali smo Ministarstvu pre izbora, obrazlagali protivstav Nastavničkog veća, međutim i pored toga on je postavljen. Pa kakve to veze ima, „samo malo kocka“. Neću ništa više reći.
Слажем се са наводима. Критеријуми су заиста срозани, али најтеже ми је када видим да школство уз све наведено највише уништавају наставници који не дозвољавају деци која желе да размишљају да напредују. Најлакше је радити са онима који „наштребају“ шта им се каже и ништа не питају. Деца која дигну главу, побуне се, траже више углавном бивају шикаирана, прво од другова, а онда од тих истих наставника. Тужно је што се у школама зна који наставници не раде, не долазе редовно на часове, наплаћују приватне часове, праве различите тестове за оне који долазе на њихове или сардникове приватне часове и наводно нема начина да се то коло распетља. Када се деца побуне нико не жели да разуме шта говоре, јер су наводно бунџије и само захтевају нешто. Све чешће ме је срамота што живим у оваквој држави, што радим у просвети и што понекад родитељи помисле да међу нама нема велике разлике. Није прикладно за јавни медиј али неке наставнике би требало ус***ом мотком протерати из образовања.
Да се разумемо нисам против подизања квалитета. Против сам двоструких аршина и уништавања мислећих људи.