Priprema za nastavu u novoj školskoj godini


Često u avgustu podelim neke savete za novu školsku godinu, uglavnom inspirisan prethodnom. U ovom periodu analiziramo uspehe iz prethodne godine, šta je bilo dobro, a šta loše, pa samim tim razmišljamo kako da pristupimo nastavi naredne školske godine. Na osnovu toga došao sam do jednog zanimljivog pristupa, koji ću pokušati da implementiram, a nadam se da ćete mi vi reći da li je to OK. Ovaj način rada nije u potpunosti inovativan, nešto slično već koristimo, ali ima jedna mala novina. 

Ono što je karakteristično za drugačiji pristup nastavi je odgovor na pitanje: „Koliko sam ja mojim učenicima potreban?“ Možda ovo pitanje deluje čudno, ali uloga nastavnika se definitivno promenila. Mislim da sam postao potpuno suvišan u jednoj svojoj ulozi, a to je „izvor informacija“. Ostale uloge kao što su moderacija nastave, pojašnjavanje sadržaja, odgovaranje na pitanja, usmeravanje ka realnom životu, provera postignuća još uvek mogu da ostanu, tu još imam nezamenjivu ulogu, ali kao izvor informacija … tu sam na drugom mestu. Na prvom mestu je naravno internet. Iako će mnogima od vas ovo zvučati čudno, ali sagledajmo situaciju iz malo drugačijeg ugla. 

Internet je prepun informacija, bukvalno na mreži ima svega i svačega, pa tako i korisniih i beskorisnih sadržaja. Možda je moj predmet karakterističan, ali na internetu je mnogo više korisnih informacija o elektronskom poslovanju i informatici nego što ih ja posedujem. Ma koliko se ja usavršavao i pratio struku, na internetu to radi još nekoliko miliona ljudi i samim tim ja moram da budem svestan da je tamo sadržaj bogatiji. Da li to znači da moje znanje više ne vredi? Ne, znanje vredi, ali u funkciji da ja učenicima pričam ili demonstriram određene sadržaje, e tu ne vredi. Moje, odnosno nastavnikovo znanje mora ići u drugom pravcu, a to je pravac da te informacije sa interneta filtrira i usmeri u pravcu učenja.

Osnovni problem ove moje pretpostavke je previše netačnog sadržaja i loših informacija na internetu. E, tu ja kao nastavnik moram učenicima da objasnim šta i kako da traže i kako da koriste internet. Tu dolazimo do osnovnog problema, a to je internet pismenost učenika, ali prvenstveno nastavnika. Znači, prva aktivnost u nastavni danas mora biti lekcija: Internet pismenost. I to u svakom predmetu. Nekako zanemarujemo tu činjenicu, a učenici sve češće koriste internet za rešavanje zadataka koje im date. Internet je prepun netačnih i senzacionalističkih naslova. Ne znam zašto neko pravi netačne sadržaje, pretpostavljam da neka korist ili neznanje stoje iza toga ili neka manipulacija, ali često smo skloni da poverujemo svemu na internetu. Učenici to moraju da znaju kako se ne bi desilo da koriste loše informacije i da tako uče. Moramo im reći da svaku informaciju treba da provere iz više uglova, da ne veruju (najbolje da uopšte ne čitaju) sajtovima medijskih kuća, da čitaju verodostojne blogere, svoje nastavnike i da sadržaj sa vikipedije proveravaju na još nekim izvorima. To moramo da radimo i mi nastavnici. Ako uspemo učenike da naučimo kako da filtriraju sadržaje uradili smo pola posla. 

Ako to uspemo da rešimo, imamo dobar osnov da učenike probližimo realnim životnim situacijama nakon škole. Danas u 2018. godini, obrazovanje je tako 1960 … i samim tim usporava razvoj učenika. Ja predajem u srednjoj školi i moji učenici će za godinu ili dve, tri već biti na nekom poslu ili projektu na studijama. Na svom poslu dobiće zadatak od poslodavca i moraće da ga reše uz pomoć onog što znaju. A realno, nakon škole nisu baš spremni za poslove koje im nameće današnji svet, nego će morati da se oslone na internet (ako umeju da ga koriste) ili na nekog kolegu (ako želi da im pomogne). Na internetu će guglati, odnosno prvo će tražiti preko Jutjuba neko uputstvo i uz malo znanja iz škole, po neke razvijene veštine, uspeće da reše problem. Isti taj princip želim da uvedem u učionici. 

Jednostavno, samo ću im davati zadatke i omogućiti pristup internetu. Oni će dalje tražiti način da reše te zadatke. Imaće na raspolaganju moju pomoć, da me pitaju sve što ih interesuje, da rade u paru ili u grupi ako žele. Moja uloga će biti da pomažem, da procenim uspeh njihovog rada, odnosno da li su zadatke uspešno rešili i da ih na kraju ispitam po standardima, odnosno ishodima mog predmeta. Ovo deluje kao da izbegavam svoj posao, da sedim u učionici skrštenih ruku i čekam … ali nije baš tako. Za ovo se dobro moram pripremiti, jer u ovom slučaju očekujem baš teška pitanja učenika, a i posao mentora, odnosno moderatora nije lak. 

Mislim da ovo može da se primeni u svakom predmetu, bukvalno. Na ovaj način dobijamo da učenici nauče kako da koriste internet, odnosno da ga aktivno koriste za učenje, a ne samo za zabavu, da umeju da filtriraju informacije i da ih iskoriste da reše zadatke/probleme. Zar nije to i cilj? Ovde treba sagledati i učenike koji žele da uče i napreduju više od ostalih, da idu na studije i dalje ka akademskoj ili naučnoj zajednici. Njima treba možda više pomoći, ali ako im je to u planu, i sami moraju više da istražuju i da što pre nauče da analiziraju realne životne situacije. 

Kao što rekoh, ovo nije velika novina, jer i do sada sam koristio ovakav način rada, ali sam učenicima davao informacije u vidu linkova ili štampanog materijala ili sam nešto malo pričao i demonstrirao. Ovde je razlika samo što ću u potpunosti izbaciti taj deo, odnosno pustiću ih da sami nalaze korisne informacije i upotrebe ih u pravcu rešavanja zadataka, odnosno učenja. 

Videćemo kako će biti 🙂

slika sa sajta: www.scoopwhoop.com

Leave a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.