Da li je moguće da obrazovni sistem preživi Koronu?  2


Na jednoj konferenciji, mislim da je to bilo 2012. godine na Staroj planini, slušao sam predavanje jednog veoma uspešnog preduzetnika, jednog od najboljih na ovim prostorima. Ispričao je priču o tome šta se dogodilo 2008. godine, kada je bila svetska ekonomska kriza.  Njegovi tadašnji najbolji direktori, koje je on godinama birao, koji su odlično vodili firmu, pravili dobit i išli napred, odjednom su bili neupotrebljivi.  To su uspešni ljudi, menadžeri koji su dobro poslovali u jednom sistemu, ali sistem se naglo promenio. Njihove ekspertize i iskustvo u tom drugom sistemu nisu mnogo vredeli. Mnogi od njih su pokušali da se prilagode, ali promena je bila brža od njihovog napretka. Ovaj vlasnik/preduzetnik je otpustio svoje uspešne direktore i angažovao potpuno novu ekipu direktora iz oblasti kriznog menadžmenta. To su ljudi koji ne umeju da rade u sistemima van krize, njihova ekspertiza uglavnom se zasniva na radu tokom krize i naravno oni su uspešno vodili ovo preduzeće u vremenu svetske ekonomske krize. 

Ovaj novi tim vodio je firmu neko vreme, nisam siguran koliko dugo, ali sve dok je kriza trajala, i nakon prolaska krize za njih više nije bilo posla.  Vlasnik je vratio svoju ekipu direktora i danas je ova kompanija jedna od najuspešnijih srpskih kompanija koja posluje i širom sveta više nego uspešno. U pitanju je ComTrade, a taj preduzetnik je Veselin Jevrosimović.

Iz ove priče koja se odnosi na poslovni sektor možemo izvući nekoliko zaključaka, ali sve ono što važi za biznis sektor važi i za javni sektor, odnosno za sistem obrazovanja u kome funkcionišu škole i predškolske ustanove. Direktor, pomoćnik, pedagoški kolegijum i ostali koji vode obrazovne ustanove možda su dobro radili u stabilnim vremenima, naučili su dobro svoj posao, usavršili se i ustanove su funkcionisale kako treba. Uglavnom su direktori škola nastavnici ili stručni saradnici koji su postavljeni na tu funkciju i njihovo osnovno formalno obrazovanje ne uključuje menadžment. Oni su se usavršavali kroz neformalno obrazovanje i kroz svoje iskustvo tokom kog su stekli znanja iz oblasti menadžmenta. Na žalost, ova nova normalnost koja nas je zadesila zahteva mnogo veće znanje i mnogo veće veštine nego što je to potrebno u stabilnim sistemima. Ogromna je promena da se nastava iz učionice preseli na internet i zato je potrebna i ogromna promena u menadžmentu škola.  

 Da li naš obrazovni sistem ima krizni menadžment?

Najverovatnije da ima, jer sigurno postoje određeni timovi koji pokušavaju da reše zagonetku koja se zove redovna školska godina plus korona, ali je pitanje da li oni mogu da rade dobro. Zašto ne mogu? Zašto što se sistem obrazovanja u Srbiji vodi centralizovano. Međutim, sistem obrazovanja je toliko velik da je nemoguće uspešno ga voditi centralizovano. To je dokazano u periodu mart-maj 2020. godine tokom prvog talasa epidemije, kada je komunikacija bila potpuno haotična, a realizacija zamišljenog skoro nikakva. U prosveti je oko 100.000 zaposlenih i oko 600.000 učenika u douniverzitetskom obrazovanju. Razlog zbog kog ovakav sistem nije moguće voditi centralizovano je taj da nemaju iste organizacione probleme mlađi razredi osnovnih škola i kombinovana seoska odeljenja, kao i srednje stručne škole, da ne pominjem umetničke škole. Nemaju istu epidemiološku situaciju nastavnici u Subotici i nastavnici u Vranju, Boru ili Novom Pazaru.

Jedini način da probamo da preživimo je autonomija škola po lokalnim samoupravama ili školskim upravama. U svakom gradu je potrebno oformiti tim direktora škola, pomoćnika, IT-evaca, epidemiologa, roditelja i donositi odluke na nivou grada. Ovakvi timovi su manji i operativniji, direktori mnogo bolje poznaju probleme u svojim školama i u gradu nego što to zna Ministarstvo prosvete. Inače, aktivi direktora i funkcionišu kada su u pitanju neki lokalni organizacioni problemi.

Ovde opet dolazimo do osnovnog pitanja: “Da li mi imamo kadar koji može da vodi školu tokom krize?” Apsolutno je jasno zašto Ministarstvo prosvete ne izvrši decentralizaciju i ne da odrešene ruke lokanim timovima. U pitanju je nepoverenje u kompetentnost kadrova, prvenstveno u Školskim upravama, pa onda i direktora u školi. Naravno da među direktorima postoje i oni koji uspešno mogu da vode školu kroz vreme krize, ali realno neće moći jer nemaju instrumente. Direktori će kao i do sada biti samo prosleđivači imejlova.

Kriza u školama sa početka školske godine biće mnogo veća u odnosu na proleće, jer su se sada nezadovoljnim nastavnicima pridružili i još više nezadovoljni roditelji. Možda ove dve grupe nemaju iste pravce delovanja i zahteve, ali imaju zajedničkog neprijatelja, a to su bilo kakve odluke Ministarstva prosvete. Iz tog razloga i iskustva iz proleća 2020. godine, svaka odluka će biti dočekana „na nož“ i biće problema u realizaciji. 

Na kraju svi znamo odgovor na pitanje iz naslova. Određeni broj nastavnika koji ima dovoljno znanja i veštine i hrabrosti da preuzme stvari u svoje ruke (da ne kažem u virtuelne učionice) uspeće da pruži kvalitet, dok će svi ostali koji čekaju dopise, preporuke, odluke i ne smeju ništa da rade imati velike probleme. Za njih će ova školska godina biti realizovana samo na papiru, a na žalost nije mali broj takvih škola. 

U svakom slučaju, nova školska godina će ponovo razdrmati obrazovni sistem. Pravno će on preživeti, ali da li će ta promena da iznedri kvalitet, ostaje da vidimo kada obrazovni sistem skinemo sa aparata, da ne kažem respiratora 🙁

 


Leave a comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

2 thoughts on “Da li je moguće da obrazovni sistem preživi Koronu?